Биографија
Марија Божовић рођена је 1991. године у Ужицу, а живи у Београду, где се бави књижевним и филолошким радом. Мастер студије завршила је на Филолошком факултету Универзитета у Београду, на студијском програму Језик, књижевност и култура (модул Комуникација, медији и култура), са просечном оценом 10,00, стекавши звање мастер филолог.
Пише поезију, кратку прозу и књижевно-критичке приказе. Њен књижевни израз гради се на лирској осећајности, унутрашњем преиспитивању и трагању за смислом у свакодневном и пролазном. У њеним текстовима често се преплићу мотиви сећања, тишине, љубави и човекове духовне усамљености, док језик настоји да остане чист, сведен и сугестиван. Члан је Књижевног клуба „Иво Андрић“, у оквиру којег је добитница треће похвале на конкурсу за најлепшу кратку причу за 2025. годину. Награђени рад објављен је у часопису Немири. Њене песме превођене су на више језика и објављиване у међународним зборницима, антологијама и књижевним публикацијама у више земаља света. Свој стваралачки рад настоји да непрестано развија, верујући да књижевност није само уметност речи, већ и начин дубљег разумевања човека и света.
Реченица
Знали смо јој облик, тежину, стајала је између нас као чаша која се није разбила. Нико је није гурнуо. Ћутали смо, свако на својој страни стола, плашећи се да ћемо, ако једну реч изустимо, срушити све.
Касније смо причали о другим стварима. Лакшим. Бескорисним. Она је остала да нас раздваја тихо, тачно толико широка колико је потребно да нам се прсти никад не сретну.
Аутор: Марија Божовић
Аутопсија илузије
Волела сам те пре но што си лице добио, док си у мраку моје главе само ћутао. Измислила сам те да би ме од света сакрио, док си ти, несвестан, мојим сновима лутао.
Склапала сам те од погледа туђих, од књига, од снова, од глади за светлом, утиснула у тебе све што ми фали, па те назвала судбином светом.
Ти ниси лагао – ја сам додавала. Ти ниси био – ја сам те сневала. На твоје ћутање речи сам шила, и сваку празнину смислом покрила.
Дигла сам те у висине које ниси заслужио, и клечала пред сопственом лажи, јер лакше је волети измишљеног него видети шта заиста важи.
Моја те љубав уздигла до божанства, место на коме би требало да падне. Крунисала тишину у твојим грудима, од обичног човека начинила чудо, и дала ти крила која немаш у рукама.
И свако „можда“ сам чула као „да“, и свако „сутра“ као заувек сада, а ти си стајао – обичан, миран, без кривице за моја надања.
Ниси ти био ни принц ни спас, ни човек који уме да воли, само сам хтела да неко постоји ко неће да ме заболи.
Па сам те ткала од нити којих није ни било, од додира који је остао само у мојој кожи. У твом се лику моје лудило крило, да се у тишини са мојим поразом множи.
Од твог сам имена правила молитве, од твог сам лица правила знак, а ти си био само пролазан човек кроз мој умишљени мрак.
А онда си пао – не ти, већ слика, као стакло кад истина прође, и видела сам: не руши се човек, већ оно што сам му дала да буде.
И сад те пуштам – не тебе, већ себе из приче где сам те створила сама, јер најтежа љубав није кад изгубим неког – већ кад изгубим обману о нама.
