КРАТКА БИОГРАФИЈА:
МИРКО Симов БЈЕЛАЈАЦ, рођен 25.02.1957. године у Колашину. Основну и средњу машинску школу техничке струке завршио је у Иванграду. Студије цивилне заштите у Новом Саду. Пише поезију и кратке прозне приче. Вишеструко награђиван и заступљен у књижевним часописима, антологијама, збиркама и зборницима. Приступни је члан „СКОР“ Нови Сад и члан КПД „ВАСО ПЕЛАГИЋ“ Пелагићево… Данас, као пензонер живи и ствара у Сиригу.
КАМЕН БИЉЕГ
(Из пера потомка „живих, кланих, а недокланих“)
У ноћи анђеоске, бијелосребрне свјетлости
штрче усамљене рушевине времена минулих.
Са окамењених камених темеља
допиру смјерна јектенија мојих предака.
Нечовјек је сакатио и обезглављивао човјека.
Љути кршеви са зацртаним крстом и молитвом
поје непролазно свједочанство Христове вјере.
Натопљени невино проливеном крвљу сродника,
тихи и усамљени свједоци времена вјекове броје.
Из очињих јама лију потоци братске крви.
Ископане очи саплеменика све виде, све памте.
Док у пламену сагоријевају и чедо и колијевка,
камени темељ поста камени биљег – гробни знамен.
На крилима анђела невина дјечија душа
отплови у бесмртност. У живот вјечни.
Вјетар разноси трагове живота по планини.
Из гроба отац јауче за својим новорођенчетом.
Са мајчиних одсјечених дојки млијеко се слива
на одар саткан од камена и остатака пепела.
Јауци и крици закланих допиру до небеског свода.
Искасапљена тијела распета на тарабе и стожине.
Шума јечи. Урличе. Високе борове крошње плачу.
Камени крст крај узглавља отворена је књига вјечна.
Камен изворности, сјећања. Свједок љубави Божије.
Крст је траг страдања исписан ћириличким писмом.
Траг живота. Траг трајања и постојања моје фамилије,
а она уклесана слова на њему – печат истине и патње.
Пред иконом палим воштаницу у помен прецима.
Аутор, Мирко Симов Бјелајац
ПАНОНСКИ ГАЛЕБ 37. – Прва награда – Србија
Песма „Камен биљег“ аутора Мирка Симова Бјелајца представља снажно и потресно поетско сведочанство о страдању, памћењу и духовном трајању, утемељено у колективном и породичном искуству.Песник обликује текст високог емотивног интензитета, у којем се лична трагедија уздиже до општег, готово архетипског искуства страдања.
Слике разарања, смрти и насиља изражене су без улепшавања, са снажном експресивношћу, што песми даје документарну тежину и моралну озбиљност. Камен као „биљег“ истовремено је гроб, сведочанство и књига. Језик песме је густ, сликовит и снажно ритмизован, са наглашеним елементима усмене и литургијске традиције, што додатно појачава утисак аутентичности и унутрашње истинитости исказа. Управо кроз ту синтезу поетског, историјског и духовног, „Камен биљег“ се издваја као дело које не само да чува сећање, већ га уздиже у простор трајне уметничке и етичке вредности. Жири је ову песму препознао као изузетан допринос савременом песничком изразу, те јој доделио награду за снагу сведочења, уметничку уверљивост и дубоку укорењеност у традицији и култури памћења.
Марица Ћировић, књижевник
ШКРИЊА С(ј)ЕЋАЊА
– ПОДРАШНИЦО –
Тврди камену темеља којем припадам.
Распламсала ватро са вјековног огњишта.
Моја Крсна славо, мој Славски колачу.
Крушна мрво првога причешћа.
Вјечита молитво Богу јединоме.
Искро са бадњака уочи Божћа.
Босоного и гладно дјетињство мојег оца.
Колијевко мојих предака!Тебе сањам.
Бијела бошчо преко дугих плетеница мојих сестара.
Шубаро од козије коже на главама моје браће.
Прамдидова слијепа старости у сукњеном гуњу.
Уморна и нијема сјекиро на остацима грабовог пања.
Зашиљани опанци у снијежној пртини Грабежа.
Упаљена свијећо у славу Светог Арханђела Михаила.
Треперавасвјетлости кандила на брвнима поред иконе.
Ланена кошуљо, на широким плећима сродника!
Тебе желим.
Истргнута мушка дјецо из мајчиних крила.
Непресушне родитељске сузе за отетим синовима.
Потоњи погледу уплаканихсеја према сепету.
Проклете сабље у рукамакрволочних зулумћара.
Непреболи плавокоси, мукенашејањичарске.
Очи дјетиње! Невине, преплашене.
Бијегу у времену, од времена.
Огњу што жежеш и душу и тијело.
Прамајке у црној одори!За вама, плачем.
Новорођено мушко чедо,нова надо, нови животе.
Њиво узорана и ’шеницом засијана.
Српом пожњевена, у снопове повезана и укрштена.
На равном гумну овршена.
Тежачка погачо под сачом и жаром печена.
Радости новог живота у рано прољеће.
Љетна жего копача са мотиком у руци.
Бременита јесени и родом и плодом.
Невјесто у бијелом руху!Тебе, дозивам.
Родна кишо с’ вр'а Димитора.
Бијела пахуљо из њедара Лисине.
Тихи шапату вјетра подно Ченића Косе.
Неиспричане приче са Маркановог извора.
Вјерни чувару наше тајне.
Нашег првог пољубца на Студенцу.
Свијетлозелене очи вјечног Зелениковца.
Залеђена сузо у оку прозирне Жестрице.
Хладна изворска водо! Жедан сам.
– страна 2. –
Бистрe водe Милановог Дола и Мишиног Потока.
Заводљиви погледу са Џеверове ћуприје.
Међ’воде у златно – жутој боји житног класја.
Звијездо Даницо у рану зору изнад Радића Бријега.
Њежне врбе посуте ињем на обалама ријеке у Пољу.
Бијела поњаво у крошњи стољетне букве.
Замршени прамичку магле на грани смрче.
Прашњава цесто уз Каменити поток!
Требаш ми.
Заустављене сказаљке на сату вјечног Мраморја.
Подсело у ноћи окупано сјајном мјесечином.
Јутарње Сунце окачено о врхове Мрачаја.
Дозорје у бескрају тишине подрашничког поља.
Пјесмо црквеног звона са равних Лука.
Воштаницо, упаљена у помен прецима.
Тврда вјеро прадидовска. Православна.
Крвљубрањена и одбрањена.
Ноћни вихору са Градине!Волим те.
Цвијећем окићено, покошено, садјенуто.
Окупано тихом кишом.Снијегом завијано.
Зелена траво умивена јутарњом росом.
Звекету чекића и наковања у освит зоре.
Оштри звиждуку љуте гује кроз високутраву.
Пуна штало блага и сувог планинског сијена.
Немирни шапату с’кривеног у дубини моје душе.
Подрашницо!Велико ти је поље равно.
Танана душо њежнија од најњежнијег додира свиле.
Мирису смоле што разапињеш сјећања у мени.
Покошена ливадо у откосима на љетном пљуску.
Звуку чектара овна предводника са Ченића врела.
Погледу са дивика Малиџа кроз крошњу суве јабуке.
Тије воде Зелениковца у Пољу бескрајноме.
Располућени мјесече који зарањаш у бездно Понора.
Одбљеску звијезда у бисторј води! Моја си.
Лепршава мјесечино у постељи моје младости.
Прва зрако Сунца што разгониш тамну ноћ изнад Долова.
Мирису ђурђевка на крилима прољећног повјетарца.
Уснуле звијезде на капима росе у Петровим Јошикама.
Шулићи моји,лијепи и у свој својој оронулости.
Неостварене жеље што ме походите у сновима.
Незнани гробови дида Остоје и баба Деве.
Син твој сам.Подрашницо!
Аутор текста, Мирко Симов Бјелајац
