LIRIKA PRETOČENA IZ ŽIVOTNIH ISKUŠENJA: Životni i stvaralački put pesnikinje Ljubice Popović Rakas
ZEMUN – Svaka pesma je prozor u dušu, a stihovi Zemunke Ljubice Popović Rakas svedoče o tome kako se duboki lični gubici i životni lomovi mogu pretočiti u vrhunsku poeziju tišine, sećanja i ljubavi. Danas prepoznatljiv glas savremene srpske lirike, ova autorka već godinama unutrašnje svetove i mirne zemunske luke pretvara u stihove koji nikoga ne ostavljaju ravnodušnim.
Od banijskih uspomena do zemunske mirne luke.
Rođena 30. marta 1976. godine u Sisku, Ljubica Popović Rakas je svoje najranije, bezbrižne dane provela u Dvoru na Uni, na živopisnoj Baniji. Kasniji dolazak u Beograd i suočavanje sa velikim životnim prekretnicama ostavili su trajni emotivni beleg na njenoj ličnosti, ali su postali i nepresušni izvor njene stvaralačke snage i umetničke zrelosti.
Svoje trajno utočište i, kako sama kaže, „mirnu luku”, Ljubica je pronašla u Zemunu. Ponosna majka dvoje dece – ćerke Milice i sina Dimitrija – upravo u porodičnim vrednostima, majčinstvu i tišini obala Dunava pronalazi svakodnevnu inspiraciju za stvaranje. Deca su ujedno i njena najveća podrška i životni oslonac na njenom stvaralačkom i privatnom putu.
Književni uspesi i „Devojačka soba” pred publikom
Kao aktivna članica renomiranog Književnog kluba „Ivo Andrić” u Zemunu, Ljubica Popović Rakas je godinama pažljivo klesala svoj pesnički izraz. Nakon zapažene prve zbirke pesama pod nazivom „Zabranjena nada”, svetlost dana ugledala je i njena nova knjiga – „Devojačka soba”, sa podnaslovom „Na jastuku uspomena”.
Ova zbirka, koja je naziv dobila jer su pesme nastajale u kasnim noćnim satima pred san, doživela je veliku i emotivnu promociju proleća 2026. godine u svečanoj sali Gradiske opštine Zemun. Književna kritika, predvođena recenzentima Zoranom Đurovićem i profesorom Sašom Gajićem, ocenila je ovo delo kao liriku tananog senzibiliteta i ogoljene, ispovedne iskrenosti. Da njeni stihovi prevazilaze lokalne okvire, potvrdila je i uspešna međunarodna promocija održana pred ljubiteljima pisane reči u Beču.
Međunarodna priznanja za poeziju duše
Trud i umetnička vrednost njenog rada krunisani su značajnim priznanjima. Ljubica je dobitnica prestižne Zlatne značke Saveza srpske dijaspore Slovenije, dok je na međunarodnom konkursu „Vitez poezije” Balkana i Evropske unije osvojila visoko treće mesto za svoju pesmu „Pupoljak mali”.Njene pesme objavljene su u više zbornika i časopisa.
Kroz sve životne oluje i umetničke uspehe, ova pesnikinja kroz život ide vodeći se plemenitim i neprolaznim stihovima koji na najlepši način zaokružuju njenu filozofiju i tekst ove biografije:
Ako možeš uvek pomozi,
bolje da daješ neg da ti daju,
prolazno je sve,
samo što daješ imaš na kraju.
PESME
Beogradski nokturno
Noć se nova
spušta,
oblaci su skrili mesečinu mladu,
tek poneku zvezdu
na nebu ja vidim,
i sama sam opet
u mom Beogradu.
U daljini čujem
huk sove
ko da nešto sluti,
ugašena svetla
tišina je nema,
misao mi svaka,
sada razum muti.
Drhti suza,
plaši se da krene, uzdah dubok što dušom se širi,
nemirno mi srce
još brže sad kuca,
razum osećanja,
ne može da smiri.
U meni se silni
ratovi sad vode, ređajuju se
gubitnici i osvajači,
razum hoće jedno,
srce drugo želi,
ko će da pobedi,
ko je ovde jači?
Zahuktala sova,
strah mi novi pravi,
oblak jedan otkri mesečinu,
nebo posta sjajno, zasijaše zvezde,
a sova odlete,
u nebo se vinu.
Osetih da nesta nelagode one,
što mučiše silno
telo napaćeno,
umiri se srce, razbistriše misli,
glas što meni kaže
sve je oprošteno.
Ljubica Popovic Rakas
Srećna pesma
Kada bih mogla
sve jade, tvog srca
rukom da izbrišem,
pa da onda srećna,
srećnu pesmu,
tebi da napišem.
Kada bih mogla
sve tvoje čežnje,
sve želje tvoje ispuniti,
onda bi i ova,
mogla,
srećna pesma biti.
Kada bih mogla
iz očiju tvojih
tu setu,
u radosni sjaj pretvoriti,
onda bi ovo
bila srećna pesma,
a stihovi njeni,
mogli te grliti.
Kada bih mogla
izbrisati vreme,
da nema sveg’ onog
što te silno guši,
pevala bi za te
samo srećnu pesmu,
sakrila od svega
ja u svojoj duši.
Ljubica Popovic Rakas
Tvrđava ljubavi
U carstvu nebeskom,
sred zvezdanog sjaja,
gde ime se njeno
u večnosti slavi,
sazidah ti dušom svojom,
tvrđavu neprolazne ljubavi.
Da prkosi vremenu dok vekovi teku,
sakrih joj bedeme od prolaznih dana,
da ostane gorda, nedodirljiva, čista,
od svakog zaborava sačuvana.
Tamo gde prestaje san, počinje java,
između neba i ove zemlje,
čeka te kula najlepših snova
gradiše je, ruke moje,
ljubavi željne.
Sazidah tvrđavu,
kamen po kamen
dizah do zvezda,
da ljubav našu večno sačuvam,
gde orlovi viju svoja gnezda.
Kada zemaljsko istekne vreme,
i čas taj dođe,
sazidah tvrđavu ljubavi,
da duša moja sa tvojom pođe.
Da se u carstvu večnom
sve dok je sveta naša ljubav slavi,
da zauvek budemo jedno,
u tvrđavi večnoj, naše ljubavi.
Ljubica Popovic Rakas
