Марија Илић је рођена у Београду 20.маја 1976.године. Пише поезију и њене песме су објављиване у часописима и зборницима. Бави се сликарством, графиком и превођењем са немачког језика.
ТРАГ
Оставио си траг
на мом телу
уснама својим.
Моја душа још памти
одјеке твојих речи.
Кроз гору сећања
лишће премећу
ветрови скитнице.
По пољима прошлости
лутају птице.
Твоје време се ближи
свом крају
далеко од мене.
Опраштам ти
угашене наде
и умрле снове.
НЕМАМ ВРЕМЕНА
Немам више времена
да пловим морем
сећања.
Дани теку, јесен иде,
магле сиве су пале на наш град.
Крхка су као суво лишће
обећања,
не могу да загреју моје срце
у коме се грле чемер и јад.
Завидим птицама
што тако лако могу да одлете
ка сунцу, ка небу, високо у облаке…
Док шетам познатим улицама
питам се ко нам то судбину плете
и зашто ја нисам од пређе јаке…
Однеће ме ветар…
Заборавићеш ме…
Заспаћеш заувек, а ја нећу знати…
ОПРОСТИ МИ
Опрости ми
ти си бољи човек него ја,
ти имаш душу широку као небо,
сјајну као дуга у летњи диван дан.
Ти још можеш да се смејеш,
умеш да се радујеш,
желиш да живиш,
знаш да волиш,
рукама својим ствараш
чудесне ствари.
У твојим сновима
анђели певају…
У твоме срцу љубав царује…
На твоје дланове птице слећу
без страха.
У твојим очима мој је дом
заувек.
У моме срцу твоје име је записано
златним словима.
