Tekst napisala: Mila Jovanović
Ljudski karakter je kao krivudava linija. Ide neko vreme pravo pa se savije, ispravi, a kod nekih se i prekine. Šta sve čini čoveka sa karakterom? To je onaj koji ne laže, uvek održi reč, veran je…
Koji je čovek veran? Neću ovom prilikom da pričam o muškarcima, nego o ženama. U mladosti sam mislila da su sve žene iste. Gledala sam majku, baku, najbliže drugarice. Vremenom sam ih sve više upoznavala i sve više se razočaravala dok nisam shvatila da nismo svi isti rodjeni te su nam i karakteri različiti.
Švalerišu se žene pred očima svojih muževa, samo što ih za nos ne vuku, a oni ništa. Takve su sposobne svakog muškarca da ubede da baš njega najviše vole. Kako im polazi za rukom? Kako im se ne desi da zamene imena pa da Radosava zovu Smiljko ili obrnuto? Mozak im radi kao sat.
Dok je čovek zaljubljen ni na šta drugo ne misli osim na tu osobu zbog koje mu se pomutio vid. Posle zaljubljenosti ili je zavoli ili sva osećanja prestanu. Pamti ovaj svet velike ljubavi zbog kojih su ljudi gubili glave.
Mene muči jedno pitanje. Može li čovek da ostane veran jednoj osobi celog života? Moje starije komšinice bi rekle da nikad drugog muškarca u životu osim svog muža nisu pogledale. Kažu da im nije dozvoljavala savest. Naučene su tako od malena da poštuju i onda kad muž ne zaslužuje.
– Šta je vernost? – pitam se ja.
Je li to kad ne uradiš, ili ne pomisliš, ili ne sanjaš?
Mnogo je ovo pitanja za prostu ženu. Nisam završila škole tako da sam večito bila u kući. Ipak kad dodje ono zlo vreme zaposlih se u jednoj školi kao spremačica. Čuj, spremačica! Čistačica! Uzmem metlu, krpu i kofu u ruke i ribaj. Sprijateljih se sa jednom nastavnicom koja je imala dobrog muža. Bili su oboje dosta mladji od mene. Oblačila se izazovno. Sva je bila utegnuta, a kad krene kući izbaci sise i samo talasa. Jednog dana vidim spremila se da ide kući, kad ispred zgrade kola parkirao naš direktor. Kažem joj:
– Smiljo, pokrij te sise malo, sramota je.
Ona me pogleda, nasmeja se i reče:
– E, što si ti glupa, Nado! Ja to zbog njega – i udje pravo kod direktora u kola.
Zamislih se i ućutah. Možda sam stvarno glupa? Ja se ne otkrivam tako ni ispred mog Janka. Šta bi mi čovek rekao? Mislio bi da to ne radim zbog njega nego me je neko drugi iskvario. Ispsovao bi me kao poslednju drolju. Znam mu narav. Nego, kad bi moj Janko video ovu moju Smilju da li bi se okrenuo za njom? Da li bi zadrhtao? Vidite kako su to opasne rabote čak i kad o njima samo razmišljaš.
Što više na to mislim sve me više neka muka razjeda. Nije naša ljubav kao što je nekad bila. Pitanje je da li je uopšte više ljubav? Navika. Grejemo jedno drugom ledja, skuvamo čaj kad je neko bolestan i to ti je od nežnosti sve.
Bilo je veče, čini mi se, pred kraj radne nedelje. Završila se i druga smena, svi su otišli kući, a meni je ostalo da obrišem još dve učionice. Razmahala sam se onom pocepanom krpom, klizam se po linoleumu, hoću da poginem na ravnom. Pomeram stolice, vraćam ih na mesto, gledam u klupe da nije neko dete nešto zaboravilo. Nadjoh neke sitnice i sve prebacih na katedru. Dodjoh i do nje i zavirih ispod, kad stoji neka plava knjiga. Uzeh je u ruke, a na njoj lep čovek kao upisan. Kosa kovrdžava ista kao kod mog Janka kad je bio mlad. Ispustih sve ono što sam držala u rukama i sedoh na stolicu.
– Čekaj – rekoh – da vidim šta piše unutra. Otvorih onako nasumice knjigu kad mi se ukaza pesma. Pogledah naslov i nešto me preseče. »Neverna žena«.
– Čekaj, da vidim ko je ovo napisao. Lorka. Uh, što mu je lepo ime. Nekako tajnovito, podseća me na nešto ,a ne znam na šta.
Počeh da čitam pesmu. Kad sam ja čitala pesme, pa još ljubavne? Lepo pesnik opisuje kako mu je njena uštirkana suknja šuštala u ušima, pa drveće poraslo, psi lajali. Prodjoše oni i kupine i vrbe i trnje i poskidaše se. Sve mi to onako normalno, ali kad reče da su njena bedra bežala iz ruku kao iznenadjene ribe pola tople pola hladne, u grudima mi sevnu neka varnica. Kako učen čovek ume da opiše ženu! Zašto mene moj Janko ne odvede na reku? Naravno da neće kad mu je i vrba i reke preko glave. Naljutih se u mislima na njega.
Nije tu kraj. Ona varnica seva i dalje. Pred očima mi se ukaza jutro od pre deset godina kad sam išla na pijac. Tudj čovek mi nije padao na pamet. Bila sam sama na putu. Nigde žive duše. Niotkud se ispred mene stvori Mile na biciklu. Zvrcnu zvoncetom pa malo uspori kad stiže do mene. Pogleda me čudno, a još čudnije mi reče dobro jutro. Sevnu ista ovakva varnica u mojim grudima i pocrveneh.
Sad se pitam jesam li ja tad prevarila mog Janka? Da li je to bila prevara? Misao je čudna varka, kao sunčev zrak dok treperi kroz granje. Misliš da je tamo, a on je ovde.
