Ako se može slovenački udeo susreta lidera država Zapadnog Balkana na Brdu kod Kranja, smatrati neuspešnim, hrvatska je predsednica vlade Jadranka Kosor na Brdu kod Kranja, učesnicima susreta poklonila »prevode dokumenata pravnih tekovina Evropske unije« (citat iz Blica 23.3.2010). Dokumenti sadrže oko 100 hiljada stranica prevoda i oko 13 hiljada pravnih akata.Posebno su se obradovali, poklonu predsednice hrvatske vlade Jadranke Kosor, Salji Beriša predsednik Albanije i Hašim Tači predsednik samozvane Republjik Kosova. Posebno duhovit bio je komentar Salji Beriše prilikom uručivanja prevoda, kada je Beriša primetiio: »Može i na hrvatskom!«.I opet se treba prisetiti nekih datuma i činjenica koji sprečavaju da srpska strana (očito zbog preterane kooperativnosti i mogućih troškova!) olako prihvati spomenuti hrvatski »poklon«.
U istoriji srpsko-hrvatskih jezičkih »približavanja« ili traženja opcija jezičkih »sličnosti«, postoje dva ključna datuma i to: Bečki književni dogovor iz 1850.godine i Sporazum između Matice Hrvatske i Matice Srpske iz 1953.godine, potpisan u Novom Sadu. I književni dogovor iz Beča i potonji iz Novog Sada, bili su pokušaji koj nisu uspeli. Zašto i zbog čega, to je već drugo pitanje koje bi tražilo opširnu i detaljniju razradu, međutim prostor koji nam stoji na raspoloženju, takvu opširnu razradu srpsko-hrvatskih jezičkih »približavanja« i »udaljavanja«, jednostavno ne dozvoljava.
U našem današnjem osvrtu bavićemo se isključivo konsekvencijama nastalim posle raspada bivše zajedničke države, na području srpsko-hrvatske jezičke teorije i prakse. Hrvatska strana je odmah nakon raspada bivše zajedničke države, a dešavalo se to i mnogo ranije, pristupila intenzivnom »čišćenju« hrvatskog jezika, reči i pojmova za koje su hrvatski jezički stručnjaci kao naprimer: Stjepan Babić, Milan Moguš i Božidar Finka (autori važećeg hrvatskog pravopisa!) ili Dalibor Brozović, smatrali da pripadaju srpskoj jezičkoj teoriji i praksi. Tom prilikom nebi se trebalo upuštati u unutašnje hrvatske lingvističko-političke podele i njihove konskvencije za hrvatsku jezičku teoriju i praksu.
Naš je pravashodni zadatak konstatovanje određenih činjenica relevantnih za današnju jezičku srpsko-hrvatsku relaciju, i šta u tom kontekstu pretstavlja hrvatski »prevodilački poklon« na Brdu. Konstatacija da Sporazum između Matice Hrvatske i Matice Srpske iz 1953.godine potpisan u Novom Sadu, više ne važi, i nije neko posebno »otkrovenje«. Hrvatska strana je spomenutu konstataciju bezbroj puta ponavljala, dapače manje u strogo lingvističkom, a mnogo više u raznoraznim političkim kontekstima. Tako su procesu hrvatskog državnog »osamostaljenja i nezavisnosti«, uvek i po pravilu, obavezno dodavani i jezičko odvajanje, posebno od teorije i prakse srpskog jezika, kao dokaz i posledica; dve posebne nacije, dva posebna/različita jezika, i ne na poslednjem mestu pripadnost dvema različitim kulturno-istorijskim verskim praksama hriščanstva (pravoslavlju i katoličanstvu). Tako je stvorena »diferentia specifica« nemogućnosti uspostavljanja (još) bilo kakvih jezičkih veza koje bi pretstavljale, barem potsećanje na nekadašnje »dogovore« ili »sporazume«.
Tu, prvenstveno hrvatsku želju, treba u celini i bezrezervno prihvatiti, kao odraz »volje hrvatskog naroda« i političkih elita koje vode, i koje će ubuduće voditi hrvatsku državu. Normalno da treba u tom prihvaćanju hrvatskog jezičko-političkog stava biti dosledan, a ne kao što to čine pripadnici vladajuće srpske političke elite, uvažavati dosta neprikosnoven i tvrd, hrvatski stav, isključivo »povremeno i prema potrebi«. Recimo da u tu »potrebu« ide i što brže ispunjavanje »prijemnih uslova« Evropske Unije.
Formalno gledajući, srpski i hrvatski jezik, danas su, dva različita jezika. Ako to pripadnicima, pogotovo vladajuće srpske političke elite, još uvek nije jasno, to je onda njen problem, a nikako problem srpskog nacionalnog korpusa u celini. Kao što srpska država sebi nemože dopustiti nasilno odvajanje jednog dela svog teritorija (Kosova), takođe nesme i nemože sebi dozvoliti »raskoš« da će se njen pregovarački stav i komunikacija prema Evropskoj Uniji, odvijati unutar terminologije i pojmova, stranog jezika, u tom slučaju, hrvatskog. To je jednostavno nedopustivo poigravanje sa jezikom, kao sastavnim delom, srpskog nacionalnog identiteta, i uvođenje, na mala vrata rešenja koja se nisu potvrdila, ni istorijski, ni politički.
Zbog svega toga, treba gospođi Kosor, zahvaliti na potencijalnom »prevodilačkom poklonu«. Uostalom ideja gospođe Kosor »da Srbija treba službeno tražiti spomenuti prevod«, ionako nije neki odraz posebne naklonjenosti i saradnje, nego više odraz političke arogancije. Srpska politička elita, kao i njena administracija, nemaju veliki izbor, komunikaciju pregovora sa Evropskom Unijom, hteli to ili ne, trebaju uzeti (konačno) u svoje ruke, i to bez »pomoći« sa strane. Ako u taj kontekst idu, i prevođenje onih 100 hiljada stranica i 13 hiljada pravnih akata, na srpski jezik, onda će taj prevodilački podvig biti od koristi, prevashodno srpskoj političkoj i ostalim elitama, kako bi mogle dobro da se upoznaju sa svim onim, što donosi pridruživanje i ulazak u Evropsku Uniju. Neke od promena koje će se u procesu pridruživanja i kasnijeg ulaska u Evropsku Uniju, obavezno desiti srpskoj državi i njenim građanima, neće da budu, ni lake, ni jednostavne. Zbog toga je apsolutno u demokratskom duhu i zahtev, da između političke elite koja donosi odluke i naroda, bude uspostavljena transparentna komunikacija, i to na srpskom jeziku. I nije to samo političko pitanje, nego je i pre svega pitanje kulture kojoj pripadamo.
mr. Atanasije Bjelobradić
