Чланица нашег Удружења српских књижевника Словеније Оливера Синђелић из Сремске Митровице, је за причу из живота кнегиње Јулије Хуњади Обреновић добила прву награду на конкурсу ‘’Вукашин Цонић’’. Породица познатог књижевника Вукашина Цонића у знак
сећања на њега већ низ година организује овај конкурс у сарадњи са Лесковачким културним центром. В. Цонић ( 1935- 1980) аутор је збирке песама “На сајму сунца”, збирки приповедака “Укус земље” и “Споменик” и романа “Далеки бели путеви” и “Пре
зоре”. На овај 17 по реду конкурс пристигло је чак 234 прича. Свечана додела награда је у суботу 7. новембра 2026.године у 12 часова у Камерној сали Лесковачког културног центра. Удружење српских књижевника Словеније предложиће скупштини УСКС да награди нашу чланицу Оливеру Синђелић новчаном наградом и објављивањем поменуте збирке приповедака следеће године у својој едицији “Гласови и слова”. Удружење ће такође награђивати своје истакнуте чланове објављивањем њихових дела на српском и словеначком језику. Објављујемо овом приликом две песме награђене.
ПОНОЋ ЈЕ ОПАСНО ДОБА
Ноћ је опасно време, нарочито кад поноћ прође
и кудрет сат последње трене прошлог дана куца,
кад пусто глухо доба почне као месечина да капље,
кад прво јато звезда уморно на починак пође,
кад језерска студен скрије у трсци заспале чапље…
Осећам како мост спона између наша два срца
однедавно лагано почиње да пуца…
Знам на твојој страни претеже неко ил’ нешто,
невидљиву сенку у тами назирем, на ме се цери…
Oдавно она себи прилику погодну мери…
И одсјај тог језивог смеха као мач тишину сече…
Сети се шта Бог првим људима на почетку рече:
– Чувај се, са дрвета овог плодове не бери…
Превариће те змија опет, поново вешто…
Па лепо… Идемо даље,
ја мостом овим никада поново нећу прећи,
не желим да губим своје драгоцене дане и сате,
узалуд те твоје очи златним се искрама злате…
Ко ми је рекао шта кријеш никад ти нећу рећи…
Падају сребрне споне кидају се сребрне струне,
а месечев ковач их је давно исковао тако вешто,
и речи су ти опет нечијег имена пуне,
питам се како сам могла и да верујем теби –
не видиш, а ја нећу да кажем куда те вуче то нешто,
знам да веровао ми не би…
Не, немој да ми причаш да ми се све то чини,
погледај ко то иде цестом сада по месечини
док месец сребрне стогове по ливадама пласти…
Дајем ти ову чашу иришког црвеног вина,
узми је, последњи пут ја частим…
Ко ми је рекао шта кријеш никад ти нећу касти…
Док Северњача звезда на модром небу светли
и други сат пролази чују се први петли,
стари ћук у буковој шуми почиње да јауче…
Док приказа са друге стране на ме се сабласно плази,
глас анђела чувара ми каже: Не гледај је, одлази,
она покушава и тебе у своје бездно да повуче…
Схватих да у твом срцу ја бејах само гост.
Сребрним ножем сечем везу са моје стране
што држала је чврсто овај наш чудесни мост,
нећу више да чекам да падне од себе сам,
како ћеш на другу страну кад пробудиш се прећи
и шта ће бити са тобом кад ново јутро сване
– више не желим да знам…
Ко ми је рекао шта кријеш никад ти нећу рећи…
СРЕБРНА ЦЕСТА
Сребрном цестом ја пођох у вече,
онога дана кад ми младост мину,
као што стари добри песник рече:
,,Запева млад славуј у смоквиној сјени
и дивље руже тад почеше цвасти,
над врлетном шумом месечина сину
а лиснате горе зачу се тих бруј.”
Што ниси крај мене, хтела бих ти касти
неке драге речи што ћуте у мени?
На смарагдну шуму, гле, пале су звезде,
у крошњама сјајним гугутке се гнезде,
на јеленској стази, нечији остао је след,
провлачи се ветар кроз јавора ред,
док поточић поспан кроз траву жубори,
успаванку тиху певају јавори…
– Сав је живот песма: жмири леден врутак,
– поштуј – сваки дан је дарован тренутак,
јер једном ће вече на долину пасти,
а ти нећеш ником тад имати касти
речи које ћутиш.
И кад сребрн вео над каштелом сине
звездан танак вео сав од месечине,
кад у житу заспу гнезда дивних шева,
стари ћук под смоквом песму кад запева,
кад се скрије сенка што те свуда прати,
крај прозора стаћеш, ка лугу гледати…
Знаћеш ја сам прошла поред шуме стазом
у сну, ноћас последњи пут прођох –
никад нећу да се вратим…
Ти спокојан буди, покушај, не жали…
Све су ово једном прошли пре нас многи људи,
све су ово многи пре нас опевали,
из ове су чаше многи пре нас пили,
а ми од њих ништа нисмо научили…
Сребрном цестом ја пођох и паде
испред мене лептир, чу се у даљини
мукли тутањ грома, време на трен стаде,
да неко иде за мном, на трен се учини…
Не, ја нећу стати, не желим, не могу,
јер моје је срце давно пришло Богу…
Одавно је ловац прошао кроз жито,
уморан и тужан и сит свог чекања,
у песмама својим ти пронађи скрито,
љубав није лепа само док се сања.
Сребрном цестом коју месец твори
Ја идем све даље, поред мене ходи
невидљиви друг што ништа не збори.
Дрхте попут птица локвањи на води,
свела шума јела на свом језику говори,
црни лабуд тужан по језеру броди,
поток неуморан ка свом ушћу тече,
поспано ковиље и питомо смиље
у сну свом ромори…
О, ја сам хтела теби да се вратим,
само једну реч, једну реч да рече…
Црн гавран бесаник од поноћи шета
по бескрајном пољу златних сунцокрета,
гледа лампе своје како свици пале…
Паучије мреже по грању засјале,
врбине ће маце сад почети цвасти,
и јагоде дивље и млад лесков гај…
У далекој гори бруји худ ловачки рог…
Знам ја, добро знам, свега свесна сам,
од птичареве замке спасао ме Бог,
а анђео чувар мени не да пасти
jeр Сребрној цести назире се крај…
