Кажу да је негдје послије рата, у једном селу у Црној Гори, била велика јагма, ћер дотле, ко ће да понесе бара мало штафету. Јави се и неки непокретни и рече да му је то неостварена жеља а партијски секретар
( или саклетар) га истакну као примјер прегнућа и истрајности.А други је примјер када је друг Стари дошао на цицвару у неко село, настала је таква вртутма која ће га планинка најбоље дочекати.А кажу волио је цицвару. Богаму.
И знам још као дијете, када смо набавили ТВ „Пинокио“(чини ми зе за Свјетско првенство у фудбалу у Њемачкој) свакога су високог партијског функционера када оде Богу на истину пратили са филмом“Саша“.Он је био нека врста опијела, јер не дај Боже да се религији уступи мјесто поред неприкосновеног титоизма.и знали смо, још као дјеца чим пусте филм“Саша“ неко је заковрнуо.Ништа нијесмо морали гњирити у новине.
Запамтили смо скоро сваку сцену из филма „Саша“, јер се репризирао и репризирао, до изнемоглости.Треће јутро, па четрдсница, па пола године.А богме изгледа морали су и високи другови умирати.Касније би дошла друга партизанска иконографија, филмови као „Партизанска ескадрила,““Дјевојачки мост“, Валтер брани Сарајево“. Један неименовани комшија имао би обичај рећи:“Валтер брани за Сарајево“, али су га опоменули да то није у реду, нити на линији СК.
Ишли смо и на излете, држећи се за руке, док смо се клели њему.Слушали смо предавања о његовим наднаравним особинама, нашег суперхероја. Долазили су са значкама неким и остарјели борци да нам причају како је било жестоко. Знам да сам добио батине од учитеља када сам запитао једног народног хероја:“Јесте ли ви онај што је погинуо.“
Знам и када умрије незнанац, бравар са клавирским бравурама, један часни старац, који је доживио све благодети дотичног, на једном („можда је то непристојно у овом тренутку“)огољеном острву рече унуку, када му донесе“Политику“ и вијест да је стари умро:“Бојим се да не васкрсне.“
Старина је била у праву.Они стално васкрсавају. Прво смо имали СУБНО-р, затим судбор-савез дјеце бораца народноослободилачког рата, а сада имамо и Судибор-савез дјеце и унука народноослободилачког рата, јер то је једина организација гдје број чланова се повећа, уосталом рат код нас никад није завршен.
Иако је једна наопака идеологија људоједа и богобораца доживјела свуда крах, само се код нас тако патетично, мазохистички, врти јеш увијек та матрица, о миорисима у кући цвијећа, о идеалном братству јединству.Само у Србији контра себе раде, стидећи се праве историје, заборављајући да су најумније главе Београда и Србије погубљене по „ослобођењу“, да је један несретни збјег, расног Србства и националног поноса утучен на Зиданом мосту, да се још бојажљиво чепрка у закатанченим архивама и првоборачким сефовима, гдје је гроб ђенерала, који је бар имао знавеног и оца и мајку и раније претке.И знало се од којих је. И био је србски.
Незванцу и незнанцу, нико од наших није ишао на бабине.Нити му се знало ни куће , ни кућишта, али му није сметало да са србским прислужницима, црвеним егзекуторима сравне нам куће, продају окућнице као да су њихове, забране нам гробове , нас Србе из Срба одстране, у заборавље гурну.
И ништа се није промијенило, осим што нас опет није било, ни јуче ни данас, опет болећива филмска допуна сјећања. И данас доминирају партизански филмови, опет отписани нас отписују, опет добри момци са петрокракама убијају неограничњени број Њемаца, дижу у ваздух мостове, војна складишта, са вјештом оперативном тактиком, Генија и Стратега, док се присталице ЈВуО жигошу као зли, прљави,монструозни.
Коме треба та поновна васпитавање, лажињање историје.Коме?Да су битније Сузтјеске, Неретве, Пљевља, Стремски фронт(то црно стратиште србске омладине, која је свјесно жртвована) то грозотно пљување по себи, својој традицији, памћењу.Прво нам је препран мозак пленумским обиљежјима, а затим смо клонирани принуђени да гледамо лакировку партизанских усрећитеља, чији пиар Моша Пијаде(……. вели).
И данас после свега Тито.
Титољупци постали су вјерољупци, али по потреби, само да остваре свој успјех, још увијек комунизираног интелектуалног профила, многи да буду прислушкивачи, са позамашним и дугогодишњим искуством сарадника ОЗН-е, Удбе и Биа, који са дрхтвицом доживе и тешко преживе сваки спомен на Дражу.
И сада, после свега, ратне игре се настављају. О зар се и то може?Да, ми смо пролетери.“ „Игмански марш“.Натчовјечански напори, филовани компартијском доктрином, коме у прилог и чему, без само даљем рањавању и ругању, свему србском и православном.Што од братске руке остадоше јаме и јамарнице, расцопаних лобања, повађених очију, под страшном наредбом доказивања(да се и чекићем убије муж као јемство оданости Партији) и клицања вољеном вођи, љубичици, команданту револуције, чији лик и данас непрежаљене скојевце одушевљава и учи.
Јавни сервис РТС, аком овако настави постаће партизански билтен, јер од тих невјероватних херојстава, ни најслободније , најмаштовитије бајке, дјечја су, наивна посла.Па смо послератно, у данима побједа све историјске међаше рушили, газили имена србских официра, а постављали спомен плоче обућарима, калфама и шегртима, давали првоборачке пензије за драгоцјене доприносе плетење чарапа и сакупљања шумских плодова,читали у даху Кардељева дјела, куповали ђутуре што више томова црвених наслова од трговачких путника, да им никада не платисмо(нека на витрини стоје)… Штa ће нама Свети Сава? Хари Потер сад је глава, њему слава. Школски програми су препрани и ваљано пребрани, на крвна зрнца, да случајно не би било којег Србина у програму, јер Европа захтијева, по шумама и горама наше земље поносне.
Штa ће нама вриједно, јер оно је дрско, чим је писмо србско?
И та потеризација полако улази у све сфере.Мајке штрајкују на улицама синови и кћери бодре их у кафићима, али анонимно.
Младе мајке, домаћице, пензионерке до изнемоглисти прате задруге и парове, очекујући са нестрпљењем медијске дарове.Шта ли је то , (колико нас копка) Слобо рекао Луни, да ли ће народ за то да се буни?
Штa ће нама Ћопић Бранко, када други умију описати дјетињство боље, потанко.
Штa ће нама онај негдањи смијех, једре, здраве, васпитне строфе, када идемо у глобалистистичке катастрофе.
Штa ће нема ишта, кад имамо свашта, признања за полуписменост ташта?
Штa ће нама, што неће њима? Е њима онда ништа, естетичари, културни, просвјетни наметници, љути попут пришта.
Мало смо ми читалачки народ више члански, попут оне игре на ваширима из раних мојих година која је метафора сналажљивости, поготово у ово вријеме вјештака а која се звала, само да се причукнем: “Ко набије тај добије.“
Штa ће нама паметно ишта? И то мало треба раздати и раскућити, па да уљегну ужељени други гости и онда се разбашкаре, задомаће.
Штa ће нама ишта србско, мада је и Ливерпул због тога прско, штa ће нама? И зашто је Црвена Звезда баш морала да побиједи те циничне Енглезе..Стварно није у реду.Тврдоглави Срби.
Нама ништа не треба, без да нам претекне, а кад претекне , добро и јест.
Штa ће нама?Нека их њима.Ете им га.Ми моремо и унатрашке само да форсирамо ове нашке, па нека су нам завидни, поготово онај Сава са Рибнице , геноцидни, који је окупирао и свој град, благо њему контам , што је вјечно млад.
Нема нама више ни пјесама, ни сијела, ни стада, ни бабина(савремене маме нијесу за прираштај него нови намјештај) ни пјесама:“ ај нагари, но ем сори сада Хари, гдје то оде прегршт снова, кључеви су, марктинаг код господара прстенова.
Штa ће нама, кад смо ми мимосвијет других. Богме то треба заслужити.
Штa ће нама гусле, оне епске пјесме, рекли у Јевропи, да се ни то не сме.
Штa ће нама Митровдан и ајдуци.Сад не би могао ниједан претећи од издајних јатака колико их има. И зашто су морали гинути за пјесме и памћење кад је љепше живјети овако мерачки, савршено и мало још боље.
Нема више импровизација, сад је битна родна равноправизација. Па нешто думам како лијепо звучи та имитација неопходна, еуропска,ропска. Јер ту је орачица,златарка, тишлерка, шумарка, бурегџијка, ,перјанинка, сердарка, бомбашица, металоглодачица, кранисткиња, олцерица, здувачица ,електричарка ,шегачица, кључарка,лелекачица, џелаткиња, пробисвијетица, стаклорезачица, варилица, потпуковница, зидарка, избацивачица, диктаторка, стакларка, портирка, приватница, армирачица (баш посао за њежне руке).
Што ће нама оне старе дјечје лектире, сада су штива Потерова гдје ђаволи свуда вире.
Шта ће нама:“Ала је леп овај свет,“ када је Дан вјештица нови слет.
Нама је све потаман. Аман. Аман.
Шта ће нама уједињење, кад моремо разједињење.
Шта ћемо ми мали Срби поред великија Срба, разонода свих система, без да им сметамо док се измераче преко наших леђа. Њима и непријатно кад споменемо да смо мали Срби.
“А како јад вас нашо како ми можемо. Нек нам буде тешка работа али умјесто вас (кад немате кувети) вас бићемо велики, вјечни, путујући Срби.
Шта ће Његош, кад није добродошао. Доста је и његовог било. Шта ће му капела, када има оно фараонско здање, никад више у лектире нете Марко Краљевић и његово орање. Његош није Еуропљанин, он је анахронизам, мали локални писац .
Благош нама Србима колико имамо тумача Његошевих стихова, па да нам мало пробистре ум. Шта ће нама Караџић из Петњице, дај неког странског, неког са Исланда умјесто Вука.
Ми оћемо напријед, је ли тако муње пензионерске са 30 еврова помоћи. Ми оћемо ( и да нам је мало) још награда и плакета, је ли тако квазиинтелектуалци Брозовчићи и Кумровчићи, (чија су досијеа скрита), је ли тако снаго студенти, када и ви знате како, критична свијест да паднеш у несвијест.
Шта ће нама ћирилица и ко пише тим писмом без ови гуслари што нас забавише о јаду и још пођекоји, кад ве запало, кроји, кроји, кроји.
Шта ће нама чича Дража, васкрсао Броз, прочитао нас скроз.
Шта ће нама ћирилични натписи на гробовима, кад стоички умиремо и латиницом се подупиремо, лише нам прадједова.
Шта ће нама. Нека им га овима другијема, и овдуде и ондуде.
Па како нам буде, док нас распаметне једном пробуде.
Шта ће нама?
Тишина…..Или ми се уснило.
Све што нама треба долази са неба. Свети Сава смотри нове реформаторске-визионарске читанке и чуду се чуди. Његово име скрајнуто а школска слава избрисана. Па рече:“Сретњо ви било.“
Шта ће нама?
Мр Слободан М. Чуровић Апис
