02. Dijalekti su različiti govori u raznim krajevima
-poznajemo: ekavski, ijekavski, kajkavski, čakavski, štokavski …

03. Jezik konverzacije je upravo govorni oblik književnoga jezika, mada se poznaju uticaji različitosti narečja. Tu podrazumevamo osnove sporazumevanja na svim područjima.

04. Zbirni jezik sačinjava oblik književnog jezika.

05. Jezik koji se upotrebljava za međusobno pisanje i govorno sporazumevanje, koji duže vreme raspostranije zajednice ljudi upotrebljavaju, nazivamo pismeni ili književni jezik.

06. Žargon je razgovorni jezik nižih populacija.

07. Značaj ljudskog govora:
a) Praktični: Za razumevanje drugih i izražavanje svojih mišljenja i osećanja,
b)Kulturni: prihvatanje duševnog bogatstva pojedinaca (porodica ili rodbina).

08. Nastanak i razvoj ljudskog govora
Svaki jezik je oblikovan na osnovi određene starostne strukture razvoja. To oblikovanje se nikada uistinu ne završi, iz razloga jer se  jezik neprestano menja. Tako iz vana dolaze  nove reči, stare odumiru. Menjaju se pravopisni (gramatički) oblici.

09. Koren je deo reči na osnovi koje dobijamo nove reči sa prefiksom »pre«
Koren – prepona
Mlad –  ost, i, ima   prefiks – premlad

10. Nastanak pisama i njegov značaj – pisani znakovi iz Rima iz kojih  se razvila latinica.
Prva zvučna pisma su sastavljali Feničani 22 slova iz Feničkog pisanja razvila se i Grčka iz malih slova Grčke abecede su braća Ćirilo  i Metodije sastavili glagoljicu. Oni su tako zabeleženi kao praoci između ostalog i ćiriličnog pisma. Latinicu je u različitim oblicima preuzela Evropa. Jedna od tih oblika je gotika. Čovek je  najpre izražavao misli u likovima. Svaki po svome.

11. Početak i razvoj srpskih slova i ćiriličnog  pisma
Ćirilično pismo je nastalo krajem IX veka u Bugarskoj, njen autor je nepoznat a ime je dobila po Ćirilu, tvorcu prvog slovenskog pisma. Bugarska ćirilica je prenešena u Makedoniju i Rašku a odatle se postepeno širila prema istoku. To pismo je doživljavalo značajne oblikovne promene (po ukusima pojedinih nacionalnih sredina) koje se nisu mnogo udaljavale od osnove.Za Srbe je veoma značajna vladavina Nemanjića, kada je srpska država postala ekonomsko i politički uistinu vodeća u regionu. Upravo tada  su ostvarena i kulturna dostignuća Srpskog naroda. Tako se godine 1198 Nemanja zakaluđerio te zajedno sa svojim sinom Savom podiže manastir Hilendar, koji postaje centar srpskog književnog, kulturnog i posvetiteljskog rada. Baš za potrebe manastira Hilendar i Kareju Sava je napisao crkveni ustav. Nakon toga tačnije godine 1219 Sava dolazi u manastir Žiču …. Bitno je za srpski jezik, da je od Ćirila i Metodija do Svetog Save, Vuka sve do današnjih dana je srpska književnost kako epska tako i autorska – dala je brojne velikane čija su dela prevođena i štampana na mnogima svetskim jezicima te kao takva štampana u brojnim nakladama. Veoma je značajno svoj materni jezik očuvati za nas kao i buduća pokolenja. Onaj koji se stidi svoje vere, običaja i jezika nikada neće imati svetlu budućnost svojih mladih naraštaja. Dakle ne kitimo se tuđim perjem, konkretnije izbegavajmo turcizme u upotrebi svoga maternjeg jezika i budimo dosledni svojim pokolenjima. Verujte, da je uistinu siromašan svaki Srbin koji nije naučio cenjeno ćirilično pismo.

12. Značaj skraćenica i skraćivanja i upotreba navedenih
To su slova i znakovi koji se kod pisanja ne menjaju, čitaju se kao da postoje.

13. Reči tuđega porekla dolaze u naš jezik u vezi upotrebe i pisanja tuđih reči za koje na brzinu nenalazimo pravi naziv..  Hteli to priznati ili ne, izbeći ih u potpunosti nije moguće.

14. Najčešći oblik pismenog obaveštavanja su: pismeno, čestitke, zahvalnice, saučesnice, opravdanja, pozivi, izjave, ovlaštenja, uverenja, pomirenja, zahtevi, molbe, obnove, zapisnici, vesti, reportaže, oglasi, članci, podlisci, (feljtoni) i rasprave (naučni radnici).

15. Kod pismenih poruka moramo paziti na sadržaj i logični vrstni red tematike, gradjenje celine i jezični  slog pisanja.

16. Logičnost pisanog oblikovanja
Sadržaj i logični vrstni red tematike, gradjenje celine, jezik, stila pisanja i logičnosti pismenoga oblikovanja.

17. Delovi poruke – svaka poruka ima tri dela i to:

18. Obnova je obnavljanje  sadržaja književnoga rada – članka, govora, suočenje (raspravljanje), drame ili filma.

19. Biografija (autobiografija) – opis svoga  života, koncept mora biti kratak, istinit i razrađen.

20. Zapisnik pišemo o: sednicama, sastancima, izborima, konferencijama, kongresima, simpozijima, javnih diskusijama i sudskim procesima. Zapisnici su uvodni dokumenti koji sadrže glavu (koncept), glavni dio i zaključak.

21. Govori glasovne tvorevine – prošla su mnoga stoleća pre nego što je čovek razčlanio govor u glasovne  prvine i potražio za njih pismene likove. Jezik su takve pismene likove preuzimali jedni od drugih i prilagođavali ih svojim glasovnim tvorevinama i ukusu. Sredstva za međusobna sporazumevanja su glasovi – krepljanja (gestikulacije) i igra obraza mimika.
Sve te izraze nalazimo u ljudskom i životinjskom govoru. Ipak, samo čovek je ostvario jezik.
22. Glasove delimo na:
– samoglasnike (vokali) i, e, o, a, u, e.
– suglasnike –  šumeće i nešumeće
                      b, d , g, j    a, c, i , k    
                      l, m, n,
                      o, b, z, ž

23. Pronalazkom štampe postao je pismeni oblik jezika veoma značajniji od govornog. Razvio se pravopisno uređeniji pismeni jezik. Srpski jezik ima  svih osam samoglasnika obično sa pet slova.

24. Izgovor slova L – kao L izgovaramo na početku reči: ledina, lubenica, lep, lovac,  lukav, lud itd.  Na sredini reči pred samoglasnikom  dla, bled, proizlaze iz samoglasnika na. La, lo na kraju reči – šal, tabla. Množina u reči novijeg izvora: bol, spol u stranim rečima: general, film, maršal. U Zavičajnim imenima:  Ciril, Karol

25. Slovo u čitamo pred samoglasnicima kao što su C i R – u valju, u nogama, u vozu,
u snegu. Drugdje dvoustično: prstov, krov…

26. Govor delimo

27. Rečenice postoje proste, proširene, složene i nepotpune.

28. Proste rečenice imaju jedan subjekat, složene  imaju više subjekata, a složene imaju više prostih i proširenih rečenica u sebi.

29. Veznici su veza dve ili više ličnih rečenica.

30. Pridevi su

Samoglasnici su glasovi pri čijem izgovoru vazduh iz pluća prolazi kroz dušnik i u grkljanu pokreće gčasne žice, zatim slobodno teče kroz usnu duplju i izlazi u prostor oko govornika. Treperenje glasnih žica prenosi se na vazdušne čestice, koje zbog toga i same ravnomerno trepere. Kako vazdušna struja ne nailazi na prepreke, samoglsnici se čuju kao čisti, zvučni tonovi. U nešem književnom jeziku ima pet samoglasnika (vokala): i, e, a, o i u.
a)    samoglasnici srednjega reda su i, e. Oba se izgovaraju tako što se vrh jezika oslanja na sektuće (donje), jezik se pokreće  u pravcu prednjeg dela usne duplje, izdižući se prema tvrdom nepcu, i to prema izgovoru vokala i – visoko, a pri izgovoru vokala e – do srednje visine. Zato se i naziva visokim, a e srednjim vokalom prednjeg reda. Usne su pri izgovoru i malo razvučene i rastavljene, dok su pri izgovoru e otvorene, ali skoro nepokretne. Vokal i je zatvoreni vokal, jer je razmak između vilica pri njegovom izgovoru vrlo mali, a vokal e je srednje otvorenosti, jer je razmak između gornje i donje vilice srednji (usta su malo otvorena).
b)    Samoglasnici zadnjega reda su a, o, o i u, jer se pri njihovom izgovoru jezik kreće prema zadnjem delu usne duplje. Pri tome, a je niski vokal zadnjeg reda, jer jezik ostaje nisko na dnu usne duplje, vokal o je srednji vokal zadnjeg reda, jer se jezik – povlačeći se unazad – podiže od srednje visine prema nepcima, i vokal u je visoki vokal zadnjeg reda, jer se jezik izdiže visoko prema      nepcima.

Tabela

 Prema veličini ugla koji čini gornja i donja vilica, to jest prema tome koliko su usta otvorena, određuje se najotvoreniji vokal (a), srednje otvoren (o) i zatvoreni vokal(u). U izgovoru vokala zadnjeg reda vidi se da su usne pri izgovoru a otvorene i skoro nepokretne, da pri izgovoru o dobijaju elipsast oblik, dok se pri izgovoru vokala u isturaju napred i zaokružuju.
 Svi samoglasnici su zvučni glasovi, čisti tonovi i svi su nosioci sloga, jer se zbog njihovog tonskog karaktera mogu izgovarati u jednom artikulacionom zahvatu, u kojem može, ali i ne mora, biti neki drugi glas iz grupe sonanata, ali suglasnika.

2. SONANTI (GLASNICI)

Sonanti su glasovi pri čijem staranju vazdušna struja, koja je pokrenula glasne žice u grkljanu, prolazi neometano i uprkos preprekama koje predstavljaju delovi govornog aparata. Neometani protok struje, uz zvučnost, glavna je crta koja ih čini u izvesnom smislu sličnim samoglasnicima (vokalima). Sonanti srpskoga književnog jezika su glasovi: b, r, j, l, lj, n, nj i m. Pošto pređe preko zategnutih glasnih žica i izazove treperenje vazdušnih čestica, vazdušna struja nailazi na druge delove govornog aparata, prolazi između njih i stvara različite sonante.
a)    sneno- zubni sonant b nastaje tako što vazdušna struja prolazi srazmerno slobodno pored prepreke koju čine gornji sekutići sa vlažnim delom donje usne.
b)    Albeolarni sonanti r, l i n izgovaraju se tako što se vrh jezika nalazi na alveolama gornjih sekutića, a vazdušna struja ima različite putove. Pri izgovoru sonanta r vazdušna struja vibrirajući (trepereći) izlazi preko vrha jezika, koji i izaziva to treperenje; pri izgovoru sonanta l vazdušna struja prolazi vokalima jezika, dok pri izgovoru sonanta i vazdušna struja izlazi u dve faze: prvo kroz nos, a zatim kroz usta, kada se vrh jezika ukloni sa alveola.

Sva tri alveolarna sonanta mogu biti u književnom jeziku  nosioci sloga i to najčešće conant r:1) kada je u sredini reči između dva suglasnika (prst, krv, trčati); 2) kada je na početku reči pred nekim suglasnikom (rt, rđati, rvati se); 3) kada je iza samoglasnika u složenicama tipa  zarđati, porvati se ( za-r-đa-ti, po-r-va-ti) i 4) ispred o koje je postalo od l: otro (otrla, otrlo) zastro (zastrla, zastro), groce (iz narodne pesme prema savremenom grlce). Druga dva alveolarna sonanta, l i n, mogu biti nosioci sloga u vlastitim geografskim imenima iz naših dijalekata: Stlp (Stup), Vlča glava (Vučja glava), Žlne, ili iz stranih jezika: Vltava, Plzen i sl., pa ne i samo u geografskim imenima: Ign, Ibn-Saud (engleska, odnosno arapska i druga imena lica), bicikl.

c)    Prednjenepčani sonanti j, lj i nj izgovaraju se tako što je vrh jezika pritisnut na donje sekutiće, a gornja površina jezika uz prednje (tvrdo)  nepce, pri čemu vazdušna struja ima različit put. Pri izgovoru sonanta j struja prolazi kroz udubljeni srednji deo jezika, slično kao pri izgovoru vokala i, kojem je zato vrlo blizak (npr. kada se izgovori čiji prema čija, prva reč se izgovara skoro kao čii ali čû), pri izgovoru sonanta lj ona prolazi po bokovima jezika, a pri izgovoru sonanta nj, kao i kod n, prolazi u dve faze: prvo kroz nos, a zatim kroz usta.
Usneni sonant m izgovara se tako što se usne celom svojom dužinom priljubljuju jedna uz drugu, stvaraju pregradu a vazdušna struja počinje da prolazi kroz nos, jer se zadnje (meko) nepce spušta i to omogućuje. U drugoj fazi usne se rastavljaju, pa preostali deo vazduha izlazi i kroz usta. Po mestu i načinu izgovora sonant m je, dakle, dvousneni nosni suglasnik.

3. SUGLASNICI (KONSONANTI)

Suglasnici čine grupu glasova koji se stvaraju nastajanjem prepreka u usima ali na usnama, pri čemu vazdušna struja nema drugog puta osim savladavanja te prepreke. Prema delovima govornog aparata koji učestvuju u njihovoj artikulaciji, srpski književni jezik ima sledeće grupe suglasnika.
a)    Usneni (lavijalni): v, p i f, od kojih se prva dva artikulišu tako što se usne privijaju jedna uz drugu, stvarajući potpunu pregradu vazduhu, zatim se pregrada uklanja (usne se rastavljaju) i vazduh naglo izlazi, uz prasak, pa se ova dva glasa nazivaju, po tom akustičnom utisku praska, eksplozivnim suglasnicima, od kojih je v zvučni (jer  su glasne žice zategnute i terpere), a p bezvučni (jer su glasne žice opuštene i ne trepere). Treći suglasnik je, zapravo, usneno-zubni, jer nastaje kao proizvod trenja vazdušne struje kroz tesnac, koji čine gornji sekutići i unutrašnja vlažna strana donje usne: f je bezvučan suglasnik (jer glasne žice nisu zategnute).
b)    Zubni (dentalni): d, t, z, s i c, od kojih se d i t stvaraju tako što se vrh jezika nalazi na sekutićima, vazdušna struja se gomila iza prepreke i pri naglom otklanjanju prepreke izlazi iz usta, takođe uz prasak, d je zvučno, t bezvučno (prema treperenju/netreperenju glasnih žica u grkljanu). Suglasnici z i s nastaju na istom mestu, tako što vazdušna struja prolazi kroz tesnac pri čemu se tare o zidove tesnaca i tako proizvodi piskav zvuk, zvučno z (uz treperenje glasnih žica), odnosno bezvučno s (brez treperenja glasnih žica). Zbog toga se  nazivaju i tesnačnim suglasnicima. Suglasnik c nastaje na prepreci koju vazdušnoj struji čine sekutići i vrh jezika, i to tako što se potpuna pregrada, u dve faze, pretvara u tesnac kroz koji prostruji vazduh dajući piskavi, sliveni suglasnik (afrikatu) c.
c)    Prednjonepčani (palatalni): đ, ć, č, c, ž i š. Njih čine dve podgrupe: sliveni suglasnici (afrikate) – đ, ć, c i č i strujni (frikativni) –ž i š. Prvi se stvarajo tako što prepreka vazdušnoj struji nastaje od prednjeg (tvrdog) nepca i gornje površine jezika. Pri izgovoru đ i ć vrh jezika je na donjim cekutićima, a gornja površina jezika priljubljena uz nepce, cela, pa su za to (akustički) meki suglasnici. Pri izgovoru c i č prepreku čine prednje (tvrdo) nepce i vrh jezika sa delom gornje površine, pa su to (akustički) tvrdi suglasnici. Od njih su đ i c zvučni (treperenje glasnih žica, a ć i č bezvučni suglasnici (glasne žice ne trepere). Treći par, ž i š, od kojih je prvi zvučni a drugi bezvučni, nastaje tako što se vokali jezika opiru o strane zadnjeg i prednjeg nepca, vrh jezika je na tvrdom nepcu a vazdušna struja se probija kroz tesnac između tvrdog nepca i jezika. Oni su šuštavi strujni suglasnici.
d)    Zadnjonepčani (belarni): g, k i h, koji se stvaraju tako što vatdušna struja nailazi na prepreku stvorenu pomoću zadnjeg dela jezika i zadnjeg (mekog) nepca. Suglasnici g i k su praskavi (eksplozivni) jer nastaju tako što se prepreka naglo otkloni, pa vazduh naglo izlazi kroz usta; prvi je zvučan a drugi bezvučan (treperenje/netreperenje glasnih žica). Suglasnik h je strujni (frikativni), jer nastaje trenjem vazduha kroz tesnac koji čine zadnji deo jezika i zadnje (meko) nepce, a bezvučan je jer glasne žice nisu zategnute, te ne trepere.

TABELA

4. ARTIKULACIONE I AKUSTIČNE OSOBINE GLASOVA VAŽNE ZA POSMATRANJE GLASOVNOG SISTEMA SRPSKOGA KNJIŽEVNOG JEZIKA

A) LOKALIZOVANOST/NELOKALIZOVANOST GLASOVA

Prema tome dali vazdušna struja prolazi slobodno (neometano), srazmerno slobodno ili uz prepreke, koje čine delovi govornog aparata, stvarajući glasove, svi glasovi srpskoga jezika se dele na:
a)    vokale: i, e, a, o i u;
b)    sonante: m, n, nj, r, l, lj, j i v i
c)    konsonate: b, p, g, k, d, t, ž, š, dž, č, f, h, c, ć, đ, z i s.

Pri izgovoru vokala (samoglasnika) vazdušna struja slobodno prolazi kroz usta, prethodno pokrenuvši zategnute glasne žice, pa se oni smatraju nelokalizovanim glasovima. Izvesno lokalizovanje (određivanje po mestu izgovora) vrši se uzimanjem u obzir položaja jezika u ustima, pa se samoglasnici dele na one prednjeg (i i e) i zadnjeg reda (a, o i u); niske (a), srednje (e i o) i visoke (i i u).
Sonanti (glasnici) i konsonanti (suglasnici) prema mogoćnosti lokalizovanja čine jednu grupu. Oni se smatraju lokalizovanim glasovima, pa se po mestu izgovara i dele na:
a)    usnene (labijalne): b, p, v, f i m;
b)    zubne (dentalne): d, t, z, s i c;
c)    prednjonepčane (palatalne); j,đ, ć, ž, š, lj, l, č i dž
d)    alveolarne: r, l i n;
e)    zadnjonepčane (velarne): g, k i h.
Pošto pri izgovoru suglasnika h, nj i m deo vazdušne struje prolati kroz nos, n se određuje još i kao alveolarno-nosni, nj kao prednjonepčano-nosni i m kao usneno-nosni suglasnik.
NAPOMENA – Suglasnik n, koji pripada sonatama i koji je po mestu tvorbe alveolarno-nosni suglasnik, ima nestabilan alveolarni deo artikulacije. Naime, u rečima neka, Ana, ništa, meni, inostrani, intelekt – vrh jezika je zaista na alveolama gornjih sekutića, pa je to alveolarni sonant. Ali u rečima kao što su Anka, banka, angina, parking, tj. kada se nalazi ispred k i g, n je sonant zadnjnepčano-nosne artikulacije.

B) ZVUČNOST/BEZVUČNOST GLASOVA

Treperenje ili netreperenje glasnih žica u grkljanu osnova je fiziološko-akustičke osobine glasova koja se naziva zvučnost ili bezvučnost. Kada je treperenje glasnih žica sastavni deo izgovora (artikulacije) glasa, dobija se zvučni glas, a kad asu zvučne žice opuštene, pa vazduh prolazi između njih ne izazivajući treperenje, dobija se bezbučni glas. Zvučni glasovi su svi vokali (samoglasnici) i svi sonanti (glasnici). U grupi suglasnika (konsonanata), međutim, ima dva niza:
–    zvučni suglasnici: b, g, d, đ, ž, z, dž,
–    bezvučni suglasnici: p, k, t, ć, š, s, č, f, h, c.
Prvi suglasnici (konsonanti) imaju sedam pari glasova u kojima je jedan glas zvučan a drugi bezvučan (b/p, g/k, d/t, đ/ć, ž/š, z/s, dž/č) i tri bezvučna suglasnika: f,h,i c, kojima ne odgovara nijedan zvučni suglasnik.

C) MEKOĆA GLASOVA

U književnom jeziku o mekoći glasova govori se samo u vezi sa suglasnicima, odnosno glasnicima (sonantama). U našem jeziku ima pet mekih suglasnika – dva prava suglasnika: đ i ć, i tri sonanta: j, lj i nj, za čiju je artikulaciju karakterističan fiziološko-akustički utisak mekoće. Fiziološki, mekoća se zasniva na sužavanju vazdušnog prolaza pod tvrdim (prednjim) nepcem, koje ide od delimičnog sužavanja (pri izgovoru sonanta j), do potpunog priljubljivanja gornje površine prednjeg dela jezika uz tvrdo nepce (pri izgovoru đ, ć, lj i nj). Akustički, mekoća se ogleda u visokim tonovima tih glasova. U opisu sistema ova pojava je važna naročito kada je reč o đ i ć, jer se u nekim oblastima naše govorne teritorije č izgovara kao ć i obrnuto (ćaša umesto čaša / peč umesto peć), te se uslovno upotrebljavaju termini meko ć umesto đ, čime se upućuje da ih treba razlikovati od č i dž (đak:džak; đar:čar).

5. SLOG I PODELA REČI NA SLOGOVE

Slog je glasovna jezička jedinica koja se ostvaruje jednim izgovornim (artikulacionim) zahvatom. Može ga činiti i jedan glas, pod uslovom da je to samoglasnik. Na primer, u predlozima se mogu naći oni slogovi koji se sastoje od samo jednog glasa: u /gradu/, /govorim/ o /gradu/ i sl. Ove reči (predlozi) sastoje se samo od jednog sloga, i to samo jednog glasa – vokala. U rečima od više glasova, suglasnika i samoglasnika, nosilac sloga može biti samo vokal, odnos. sonant r, ponekad i l i n (v.t.696), bilo sam bilo sa jednim ili sa više suglasnika, a granica sloga u reči je izza samoglasnika, a ispred suglasnika: a-vi-on, a-vi-o-ni, a-vi-o-ni-ma, ba-ba, de-da, ma-ma, ta-ta, li-va-da, ra-di-ti, či-ta-ti, o-va-ko, ni-ka-ko itd.
Prema završetku sloga, on može biti otvoren: ma-ma, a-vi-o-ni, kada se završava vokalom, i zatvoreni: pod-jed-nak, in-va-lid, slom-ljen, kada se završava suglasnikom.
Uz opšto pravilo da granica sloga dolazi izza samoglasnika, treba znati još i sledeće:
a)    Kada se u sredini reči nađe više suglasnika od kojih je na prvom mestu neki strujni ili sliveni, granica sloga će biti ispred te grupe suglasnika: la-sta, po-šta, gro-žđe, zve-zda, u-sa-hnu-ti, na-fta, vo-ćka, ma-čka, če-šći, u-zmi-te i sl.;
b)    Ispred suglasničke grupe biće granica sloga i ako se u grupi suglasnika u sredini reči na drugom mestu nalazi neki od sonanta v, j, r, l ili lj, a ispred njega bilo koji drugi suglasnik sem sonanta: to-pla, to-plo-ta, sve-tlost, to-pljen, do-bra, pre-bra-nac;
c)    Ako grupu suglasnika u reči čine dva sonanta, granica sloga dolazi između njih, pa jedan pripada prethodnom, a drugi sledećem slogu: tram-vaj, dim-ljiv, lom-ljen,    mar-va, mar-ljiv, av-li-ja, in-va-lid;
d)    Ako grupu suglasnika čine praskavi suglasnik na prvom mestu i neki drugi suglasnik osim sonanata j, v, l, lj i r, granica sloga dolazi između suglasnika: lep-tir, lop-ta, sred-stvo, pri-po-vet-ka, ve-rid-ba, jad-ni;
e)    Ako je u grupi od dva sonanta na drugom mestu sonant j iz je koje u rečima njekavskog izgovora odgovara ekavskome e, granica sloga dolazi ispred te grupe:    čo-vjek, ži-vje-ti, u-mje-ti, u-vje-ren, go-rje-ti.
Data podela reči na slogove zasnovana je na prirodi sloga i suglasnika. Granica među slogovima zavisi od te prirode i ona je glasovna (fonetska). Slogove jedne reči, međutim, može uslovljavati i značenje. Granica sloga koju je uslovilo značenje ne mora se poklapati sa onom glasovnom. Takva granica se naziva semantičkom ili psihološkom, a najčešće se vidi u složenim rečima. Tako će, na primer, u složenim glagolima s prefiksom razljutiti, oduzeti, isterati granica prvog sloga
(a)    umesto fonetske: ra-zlju-ti-ti, o-du-ze-ti, i-ste-ra-ti, biti
(b)    psihološka: raz-lju-ti-ti, od-u-ze-ti, is-te-ra-ti.
Tome je razlog činjenica da se prefiksi raz-, od-, iz(s)- osećaju kao posebni delovi složenih reči, koji imaju svoje značenje. Pravilna podela reči na slogove data u fonetici samo su opis sloga kao glasovne jedinice u jeziku, dakle njegove glasovne i komunikacijske (fonološke) prirode i ne treba jih mešati sa pravilima koja daje pravopis. Pravopis, prirodno, uzima u obzir prirodu glasova i sloga opisanu u fonetici. Ali kako pisanje (i naročito štampanje teksta) zavisi od tehničkih mogućnosti, Pravopis srpskoga jezika iz 1993. godine (sa školskim izdanjima) za podelu reči na slogove i prenošenje delova reči u sledeći red daje mnogo slobodnija rešenja.

Zadatak. – Podelitr, prema fonetskim pravilima, reči na slogove u sledećem tekstu: Bledi i uzbuđeni ljudi na kapiji stadoše nasred mosta, licem prema oficirima koji su nailazili. Jedan od mlađih oficira pritera konja do pukovnika i nešto mu reče. Svi usporiše hod. Na nekoliko koraka pred »zakonošama« pukovnik naglo zaustavi i sjaha, to isto učiniše i oficiri izza njega, kao na znak. Dotrčaše vojnici koji prihvatiše konje i povedoše nekoliko koraka unazad.

(I. Andrić, Na Drini ćuprija, Prosveta, Beograd, 1981, 158).

6. FONOLOGIJA – FONEMA I GLAS

Fonologija je deo nauke o jeziku koji proučava glasove kao govorne jedinice za obeležavanje razlike u značenju. Glas s tom funkcijom u jeziku zove se fonema. Naš književni jezik ima 30 fonema, št označi da svi u njegovoj fonetici opisani glasovi, suprotstavljeni (stavljeni u opoziciju jedan prema drugom u najmanje dva skupa glasova koji čine reči) – služe za razlikovanje značenja. Na primer, ako bi u reči tata umesto prvoga vokala a bio izgovoren vkal e, dobila bi se reč teta, dakle – skup glasova koji znači nešto drugo a ne ono št označi skup glasova tata. Tako će izbor fonema u opoziciji a:e dati u određenom rasporedu, ili plan ili plen, izbor fonema u opoziciji a:i će dati ili paljenje, ili piljenje, izbor između e i u, u kombinaciji sa p i t, daće ili pet, ili put.
Isto je i sa sonantama i konsonantima. Imanice, na primer, vaza i Laza razlikuju su u početnoj fonemi, prva je sa v, druga sa l, suv i sur razlikuju se u završnoj fonemi, prva je sa v, druga sa r. Imenice top i pop razlikuju se u prvoj fonemi, slama i slava u predposljednoj (m:v) itd. U istom rasporedu fonema (s-l-a-m-a), unošenje druge foneme (g-l-a-v-a) daje i razliku u značenju. Naravno, i drukčiji raspored fonema donosi drukčije značenje, na primer: siv-vis-svi; grad-drag; guma-šuga; put-tup.
Fonološki sistem (sastav) našeg književnog jezika utvrđen je fiziološko-akustičkim (fonetskim) opisom 30 glasova kojima on raspolaže. Svaka utvrđena fonema se u najvećem broju slučajeva javlja izgovorena uvek na isti način. Jedino fonema n ima dva načina izgovora i oni zavise od foneme koja dolazi posle nje. Tako je n u reči nana, nena, neću, nisam – alveolarno-nosna, a u rečima banka i parking, tj. ispred k i g – zadnjenepčano-nosna fonema što se za njenu funkciju obeležavanja značenja bez uticaja. Zato se i kaže da i ima dve pozicione varijante.
Dijalekatske ili individualne varijante nekih drugih fonema, na primer, upotreba dž (tvrdog) umesto đ (mekog), mogu dovesti do ometanja u razumevanju značenja (»čak« umesto »đak« = »učenik«), pa različite fonetske vrednosti treba dobro uočiti i shvatiti kao vrednocti koje su odlučujuće za razlikovanje značenja reči.
Fonema obeležava razlike među rečima svojom celinom, tj. svim delovima artikulacije i akustičnog utiska, ili delom svoje artikulacije. Na primer, u odnosu dveju reči rob – bob početno r u prvoj reči je sonant koji se potpuno, u svim elementima artikulacije, razlikuje od početnog eksplozivnog usnenog b u drugoj reči. S druge strane, između reči gad – kad razlika je samo u zvučnosti prve foneme, tj. g i k imaju sve artikulacione elemente jednake, osim zvučnosti ( g je zvučno, a k bezvučno). Zato će i samo deo artikulacije ovde biti fonološki važan (relevantan).
Distinktivna (razlikovna) obeležja fonema zasnovana su na artikulaciono-akustičkim osovinama glasova. Za foneme srpskoga književnog jezika bitne su artikulacione osobine (određene po načinu i mestu izgovora), zvučnost/bezvučnost glasova i mekoća/tvrdoća glasova. S obzirom na to, foneme se u potpunosti razlikuju (na primer, b i k – jer je b eksplozivni, dvousneni zvučni suglasnik, dok je k eksplozivni, zadnjonepčani bezvučni suglasnik), ili se razlikuju najmanje u jednoj artikaulaciono-akustičkoj osobini (na primer i b i p – su eksplozivni, dvousneni suglasnici, različiti samo u elementu zvučnosti – prvi je zvučni, a drugi bezvučni.
Kao i na primerim asa suglasničkim finemima, isto se može uočiti i na samoglasnicima. Celinom samoglasničke foneme razlikuju se reči, na primer, kad i kud, jer je u prvoj a – niski vokal zadnjeg reda, akustički otvoren, a u drugoj je u – visoki vokal zadnjeg reda, akustički zatvoren. Kada su vokali u pitanju, treba reći da i akcenat i kvantitet vokala (dužina i kratkoća njihova) imaju službu označavanja razlike u značenju reči. Recimo, zbog različitog akcenta grad i grad  su različite reči (prva znači »tuča« led iz oblaka, druga znači »naseljeno mesto«), tako isto dosada (»dosadnost«) – dosada (prilog) sedeti – sedeti. Zbog različitog kvantiteta vokala e u nastavku, različiti su oblici kuće (nominativ-akuzativ množine) i kuće (genitiv jednine); u prvom slučaju e je kratko, u drugom je dugo. Može se reći da su akcenat i dužina, odnosno kratkoća kod vokala distinktivno obeležje, često i ono minimalno. Dijalekatske i pojedinačne (individualne) razlike u izgovoru pojedinih vokala (npr., zatvoreniji ili otvoreniji izgovor samoglasnika e) u književnom jeziku se ne uzimaju u obzir.

7. MORFOFONOLOGIJA

Morfofonologja (ili morfonologija) je deo gramatike koji proučava i opisuje glasovni (fonološki) sastav reči i ponašanje glasova (fonema) u promeni oblika reči i u tvorbi reči. Sam termin morfofonologija nastao je kao složena reč od termina morfologija i fonologija, a kao deo gramatike prirodno povezuje fonetiku (i fonologiju) sa delovima koji opisuju promenu oblika reči (morfologiju) i tvorbu reči.
U poglavljima ovog dela gramatike (morfofonologije) sistematično je: ponašanje akcentovanih slogova u reči, ponašanje glasova (fonema) u sistemima glasovnih alternacija (suglasnika, samoglasnika, sonanta l i vokala o, alternacija a: ø, asimilacija i disimilacija, gubljenje suglasnika, pokretni vokali, ponašanje sonanta j i suglasnika x u književnom jeziku, kao i pravila vezana za nekadašnji  glas ć (jat) u književnom jeziku, – sve to, prirodno, vezano za promenu oblika, odnosno za tvorbu reči.

8. PROZODIJA (AKCENAT I KVANTITET) SRPSKOGA KNJIŽEVNOG JEZIKA

Naročito isticanje jačine i visine jednog sloga u reči ili jednosložne reči u rečenici naziva se akcenat tih reči. Ovo jače naglašavanje ili akcenat ima tri elementa: jačinu, visinu i trajanje. I uzimajući to u obzir, pri izgovoru, na primer, reči: pesma, sloboda, sunce, glava nalazimo da se u svakoj od njih po jedan slog naročito ističe, a da se to isticanje u sva četiri slučaja razlikuje. U reči pesma izgovor prvog sloga je kratak i tonski naglo pada; u reči sloboda izgovor sloga koji se ističe je kratak, a tonski raste; u reči sunce izgovor naglašenog sloga je dug i tonski pada; u reči glava izgovor naglašenog sloga je dug, a tonski raste. Dakle, po dužini izgovora sloga prva dva akcenta su kratki, a druga dva dugi, po visini tona akcenti u pesma i sunce su silazni, a u sloboda i glava – uzlazni, prvi zato što tonski padaju, a drugi zato što tonski rastu.
Svaki od ovih akcenata ima svoj naziv i znak kojim se beleži kada je to potrebno, pa tako u našem književnom jeziku postoje četiri akcenta.
Kratkosilazni akcenat imaju reči: pas, lav, kuća, polje, radost, pevam, žalostan, istina, prijatelj.
Kratkouzlazni akcenat imaju reči: noga, voda, kapetan, širina, igrati, razveseliti, šaren, mene, telefon.
Dugosilazni akcenat imaju reči: peć, kost, pravda, radnik, suša, kažem, lepi, beli, tužan.
Dugouzlazni akcenat imaju reči: glava, ruka, slepa, gladan, generacija, seljaci, dokazivati, dosađivati, raditi.
U vezi sa jačinom, visinom tona i trajanjem naglašenog sloga, može se zaključiti sledeće:
1) slog sa kratkosilaznim akcentom izgovara se kratko, jačina i visina tona naglo i jednovremeno padaju: čas, kuća, prijatelj;
2) slog sa dugosilaznim akcentom izgovara se dugo, ton je u početku visok, a zatim se, jednovremeno sa jačinom izgovora, upadljivo spušta, pada; peć, pravda, radnik;
3) slog sa kratkouzlaznim akcentom izgovara se kratko, visina tona raste, a jačina izgovora opada pre završetka izgovora tako naglašenog sloga: noga, voda, kapetan;
4) slog sa dugouzlaznim akcentom izgovara se dugo, visina tona stalno raste i to tako da ga jačina izgovora gotovo ne može pratiti (dah se gotovo gubi): glava, ruka, raditi, generacija.
Kao što akcentovane jednosložne reči i akcentovani slogovi u višesložnim rečima po trajanju (kvantitetu) mogu biti kratki i dugi, tako i neakcentovani slogovi  u našem jeziku mogu biti kratki i dugi. Kratak može biti svaki slog ispred akcentovanog sloga ili iza njega: generacija, telefonirati, pesma, kosac, senka i sl. Dugi slog, međutim, može se nalaziti samo izza akcentovanog sloga: pevam, kažem, junak, klečim. Dugi neakcentovani slogovi su i stalno obeležje nekih reči i nekih oblika reči (na primer, oblika genitiva množine svih imenica: /mnogo/ učenika, /mnogo/ livada, /mnogo/ jedara, /mnogo/ stvari; oblika određenog vida prideva: dobri, dobra, dobro i dr.). Zato je dužina sloga deo oblika, pa pripada i morfologiji. Ukupan ovaj sistem: ton (uzlazni i silazni), jačina izgovora, dužina ili krtakoća slogova (akcentovanih i neakcentovanih) u reči i rečenici – čini prozodiju srpskoga književnog jezika.
Glavna pravila akcentovanja reči srpskoga književnog jezika su sledeća:
a) jednosložne naglašene reči mogu imati samo silazne akcente, duge ili kratke:
zub, zid, vez, vek, list, kraj, gas, plin, znam, čuj, brod, moj, svoj, ja, ti, on, lep, slep, dar, daj, znaj, dan, sneg, naš, vaš, čas, lav, brat, top, miš, koš, loš, nov, konj, sav, sva, sve, vrt, vrh, voć, već, krš, sad, prst, rat, tih, snop;
b) višesložne reči mogu imati bilo koji od naša četiri akcenta, s tim što silazni akcenti mogu biti na bilo kojem slogu višesložnih reči, osim na poslednjem njihovom slogu:
seljak, kapetan, razveseliti, raditi, tetiva, generacija.
Ova pravila akcentovanja pokazaćemo na jednom kratkom odlomku iz Andrićevog romana Na Drini ćuprija:

Krnj mesec naranždaste boje, plivao je u dnu vidika. Dizao se prohladan vetar. Šum vode u dubini postao je glasniji. Milan je opipao pažljivo kamen na kome sedi, nastojeći da se pribere i razazna gde je i šta je to sa njim, zatim se teško digao i kao na tuđim nogama krenuo kući na Okolišta.
Ječeći i posrćući jedva je stigao do pred kuću, tu je pao kao ranjenik, udarivši tupo telom o vrata. Probuđeni ukućani su ga uneli u postelju (Sabrana dela, I, Prosveta, Beograd, 1981, str. 182).

Proklitike i enklitike. – Kao što se u navedenom odlomku vidi, pored reči koje imaju svoje akcente u našem jeziku ima reči koje su bez ikakvog akcenta. Takve su u datom tekstu: je, u, se, na, da, i, kao, do, o, su, ga. Te reči čine akcenatsku celinu ili sa rečima ispred sebe, ili sa rečima iza sebe.
Reči koje nemaju svoga akcenta već čine akcenatsku celinu sa rečju izza sebe su proklitike: u dnu, u dubini, o vrata.
Kada takve reči stoje uz reči sa silaznim akcentima, one često mogu prevući na sebe taj akcenat, i to bilo kao kratkosilazni, bilo kao kratkouzlazni akcenat:
u dnu (od u dnu), od kuće (od od kuće), među njima (među njima), u zoru (od u zoru), na vodu (od na vodu), u grad (od u grad), uz dana (od uz dana) i sl.
Uzlazni dugi akcenti nikada se ne prenose na proklitike.
Proklitike su obično predlozi, rečce (partikule) i veznici.
Enklitike su reči koje nemaju svoga akcenta, a u govoru čine izgovornu celinu sa rečju ispred sebe.