U MONODRAMI SVOGA ŽIVOTA
Juče nisam plakao
Obratio sam se Bogu-
I nenadanoj knjizi pesnika,
Tišina leči dubinu duše.
Vetar je duvao kroz reči
Šume su olistale bez lišća;
Prijatelji su lažna bića
Navikla na bogatu trpezu.
Nemoj da mi pretiš samoćom
Kaže jedan mladi pesnik.
Stasao da bude lirski subjekt
U monodrami svoga života.
Nisam se uplašio zlobe ljudi
Ni lažna obećanja za podelama;
Vakcinisan sam dobrotom duše,
I spremam se na nova nestajanja.
U šarenom šeširu naviru mi želje
Telo sam pokrio snegovima Urala;
Ljubav kao zrno nežnog morala,
Ostademi u pesmi nenadanog poziva.
Bacio sam stari kaput misli
Slike mi pomažu u tome-
Ljubavni razgovori kao svici
Pevaju pesmu u domu mome.
U monodrami svoga života.
Autor pesme: Aleksić Srećko Beograd/ Srbija.
OTISAK DESNE RUKE
Prsti mi drhte
pod otiskom desne ruke,
vreme ljubavi je prošlo.
Na kori od pomorandže
srcolik lik tvoga imena;
ugravirana senka sna.
Pod kožom spavaju mora
osoljena talasom vala-
iz hridi navire topli Maestral.
U suton se usne ljube
na horizontu neba-
mirisi uspavljuju valove.
Prsti me varaju dodirom
što me vodi u smiraj,
u bedra neosvojene luke.
I vreme ostavlja tragove
na obalama nove nade;
isceđenim sokom pomorandže.
Kada sunce zađe osećam
otisak desne ruke-
tamo gde si me kupala.
Autor pesme: Aleksić Srećko Beograd/ Srbija.
МИЛЕНКУ ПАВЛОВИЋУ
хероју, пуковнику,комаданту,
пилоту 1959 – 1999.
Све о теби што пишемо
српски сине – премало је,
ал’ се кунем док дишемо
памтићемо име Твоје.
И за душу свијеће палити
недјељама, сваког года,
херојем Те вјечно славити
Ти легендо српског рода.
Плашио се никог ниси
орлушина НАТО- а ‘тица
командов'о пуком Ти си
роду био узданица.
Чувао си наше небо плаво,
шестарио пространством, Соколе,
џелате си вјешто пресретао
надлијетао Гучева врхове
Дрину, Ибар, Тропрсту Бистрицу
бранио си – брате неумрли.
Пећаршију, Острог, Грачаницу
за завичај гинуо си први.
А на Крушик злоће кад крнуше
ником ниси испред себе дао,
агресору без срца и душе.
Због квара си, Роде малаксао.
Волио си небо и висине.
Изнад свга отаџбину своју,
завјет дао да се за њу гине
васкрснуо у крвавом боју.
Тај Ђурђевдан на искрају вијека
као да је нестало живота,
само звона јечала је јека
комаданта пратили пилота.
Плакали су Ваљевски шљивици,
српско небо прекрили облаци,
фењере су погасили свици
црни абер кад је стиг'о мајци.
Трешње нису више мирисале
и фрула је престала да свира,
ластавице у лету застале
да Миленка прате командира.
Занијемили и таласи Дрине
тужна љуба чупачла је косе,
лелек мајке ” Куд одлазиш, сине”!
Док анђели душу Ти узносе
Твоји Срђан и Небојша ждрали
нису могли сузе уставити,
к'о што д'јете родитеља жали
свог ће оца једном осветити.
Сада шеташ рајским ливадама
надгледаш нас као што си свик'о,
заувијек ћеш живјети са нама
Павловићу, српског рода дико.
Са непуних четердесет љета
млади живот дариво си роду,
још се туђин Светом земљом шета
а Ти хтједе донијети слободу.
Аутор песме ЗОРКА ЧОРДАШЕВИЋ
Muza
Belu bluzu kvasi suza,
nekad’ mu je bila muza.
Hladni dani puni tuge,
muze mu behu i žene druge.
Bela bluza, samo blista,
prokleta je duša čista.
Stena puca, duša boli,
samo u pesmi je mogao da voli.
Oštar jezik, još oštrije pero,
takve vole k'o ključalo vrelo.
Svaka pažnja i milost se briše,
mnogi prijatelji je ostaviše.
Iznosi se bela bluza,
presušila svaka suza.
Boga ima, On sve vidi,
nema čega da se stidi.
Prohujaše dani dugi,
sad’ se mirne duše budi.
Prodje i to ludo vreme,
nek mu muze budu druge žene.
Autor pesme Snežana Kovačević
Valova nevesta
Čuo sam priču od galeba stara,
da mila Gospa plemića vara.
Roditelji ju obećaše sinu plave krvi,
što njezino srce smrvi.
Ali stari vitez nije ni snio,
da je miloj Gospi mornar draži bio.
Samo mesec i galeb beli su tajnu krili
koliko su njih dvoje srećni zajedno bili.
U mrkloj noći kad pogasiše se sveće
Mila Gospa u susret svom mornaru kreće
Opijena ljubavlju, srcem punim žara,
ne primeti da je prati sena viteza stara.
Taman milom svom u zagrljaj da padne,
ču se pucanj i vrisak Gospe jadne.
Mila Gospa tiho reče „Zaklinjem se svojim likom,
Srce svoje dragi podariti neću nikom…“
Mrtva mornara, u zagrljaj prime morske tmine,
Beli galeb zaurla „Nek ti je duša mirna dragi sine!“
I obasuh more ta mrka nebesa,
gde se dusi nesrećnih utopljenika stresa.
Stari vitetz potrči ka njoj.
Gospa povika „Zarobiti duh nikad nikad nećeš moj!“
Dopliva do barke što se po moru ljulja.
Začas ih potopi snažna oluja.
Nežni glas iz mora se ču’ „Hteo sam joj biti fin,
ali ja ne bejah ljudski sin.
Autor pesme Snežana Kovačević
ТРГНИ ЛАНЦЕ ШТО ТЕ ВЕЖУ
Пусти ветар да раздува
прашину са старе шкриње,
и обриши образ квасни
Са прстију скини иње
Загледај се у иконе
Што Божанским сјајем сјаје
Узми тропрст своје вере
Оживи је, уморна је.
Забоди у стару кору
Поглед сенке очајнице
Отвори баш сад у зору
Врата шкриње покајнице
Додирни у живот вечни
Као да је дошло време
Да изађеш на пут млечни
И са леђа скинеш бреме.
Тешких брига злослутнице
Свих истина издајице
Лажних речи пророчице
Пуних очи, неверице.
Изаткај за своју душу
Молитву што камен ломи
Запни грану повијушу
Са очију својих склони
Све страхове и несрећу
Што у твоју душу сежу
С’ леђа збаци тешку врећу
Тргни ланце што те вежу.
Аутор: Миладин Дабетић из Н. Београда
ИЗВОР
Продају се зоре у бесцење сунцу
Заузете ноћи од превише жеља
Твоје срце сада утеха бегунцу
Твоја душа срећи мека је постеља.
Посрнуле наде падају ко лишће
Испред тешких врата вреле искрености
Твоје очи срне, једино склониште
Твоја реч ко игра са пуно радости.
Избледелим путем сад корачам никуд
У одсјају блесне суза као искра
Твоје руке сужњу једини су усуд,
Твоје усне моја два извора чиста.
Аутор: Миладин Дабетић из Н. Београда
OSTROŠKA SVETINJO UZDANICO VEČNA
Kažu…
Samo te treba iskreno pozvati
Ti dođes.
Nevolje i bolesti oduzmeš.
Pravo sudiš
Utjehu ponudiš.
Sveti Vasilije Ostroški,
Čudotvorce,
Utješitelju
I nadalnice.
Uzdanico roda srpskog
I nesrpskog.
Čuda činis svetom moći svojom.
Čudotvorce,
Svetitelju
I zaštitniče.
U molitvi ceo svet ti kliče.
Spas traže
I lek
Bolnom telu i duši slomljenoj.
Lek traže pred svetim odrom tvojim,
Telom svetim, netruležnim.
Kažu…
Danju vape, za pomoć mole.
Noću ih pohodiš
Korake ti čuju.
Cepas čarape od vune
U pohodu svome,
U poseti duši i telu,
Bolesnom,
Očajnom.
Beskrajna su čuda
I izlečenja tvoja.
Svedoče vekovi
I dela tvojih čuda.
Slava ti i hvala i milost večna.
Ostroška svetinjo
Uzdanico naša.
Moja
I tvoja
I naroda svih.
Autor pesme Borka Miličić
TEBI MAJKO
Moja si zenica oka
Brižno čuvana i nedodirljiva
Majko moja.
Topli si svetlosni zrak
Kad tame života udruže se
U nemilosti svojoj
I u juriš krenu
Slomljenoj meni.
Svetlost si.
I pobednik tama svih.
Sto iz ralja života preteći zjape
Majko moja.
Moje si nadahnuće
I onaj neprimetni uragan
Što u ledja duva,
Samo meni vidljiv,
I znan.
Majko moja.
Kada duša poklekne
Pod burom života,
Snaga tvoja diže me.
Ruke su tvoje
Večni oslonac moj.
Osjetim tvoje milovanje
Po mojoj poklekloj duši..
Pogled ti vidim
U beličastoj izmaglici noći
Dok prizivam san da dođe
I donese mi tebe,
Majko moja.
A ti spavaš večnim snom.
Iz susjedstva zvezda
Bodriš svaki korak moj.
Majko moja, večni ti pokoj
Autor pesme Borka Miličić
БУЂЕЊЕ
Прадеди Павлу солунцу
Какав би био рај без светлости,
а каква душа без вечности,
ил` човек без очишћења греха
и огњиште без дечијег смеха,
да колевка не зањише сина,
да осека нема, ни плима?
Какве би биле очи без зеница
и јутра рана без песме сеница,
да нетрулежне нису кости,
а сваки тренут без радости?
Као без верника богомоља
и као пуста небеска поља,
као нада Васкрсењу нуђена
и као смрт-смрт без буђења.
Аутор песме Оливера Цветић
KAO BAJKA…
Teško mi je, sve rečima reći,
ta lepota i požuda tvoja,
ne može se vagom izmeriti,
osećanja što uzvraćaš svoja.
Kada kažem da te mnogo volim,
nema mere kojom ću ti reći,
kada ljubim, ljubim iz dna duše,
ljubav teče ko brzak na reci.
Ti mi samo možeš ugasiti
žeđ ljubavi koje srce stvara,
sa tobom se u tom zagrljaju
neka bajka nove knjige stara.
Ti si bila i uvek ćeš biti,
moja samo prava ljubav čista,
bićeš uvek u mojim mislima,
detelina sa četiri lista.
19.06.2021 / Rade Pantelić
POTOK ŠUŠTI…
U mojoj sad glavi, ko da potok šušti,
pričaš svoje priče da mi lepo bude,
pominješ Bogove da su dobri uvek,
jer su oni ljubav stvorili za ljude.
Prvo si mi rekla da je dodir važan,
jer se sav osećaj prima preko kože,
uzela si moju ruku da pokreneš,
gde i ona nežno milovati može.
Onda si mi svoje usne pokazala,
primicala mojim da dah dahu sledi,
znala si da dodir usne sa usnama,
da bi ljubav došla to najviše vredi.
A onda je vatra zapalila tela,
oganj je goreo, kroz to naše telo,
gašenje smo našli onako spontano,
odakle je tako goreti počelo.
Gorela je vatra, skoro da je plam,
usne su se srele, da se lakše diše,
potok je i dalje šumio tu pesmu,
dok se ljubav naša kao breza njiše.
08.09.2020/Rade Pantelić
IZOŠTRI ME U MAŠTI
Izoštri me u masti
na dnu trepavica.
Fokus na srce i
fotografiši da
me um nikad
ne izgubi.
Izoštri me u mašti
na dnu trepavica
kad ti krene suza
rugalica da je moj
prizor svečano
poništi i tamo
pored mene ti
za bol ne brini!
Izoštri me u mašti
na dnu trepavica
kad se stisne
stvarnost u par
tvrdih kapljica.
Oprosti mi!
Ja baš ovo
moram:
“Ostavljam ti
mjesta da me
dosanjaš.”
Autor pesme Marina Šestak
NESANICA
Ti si, dušo, melem
za moje sitne oči.
Veliki dar što
obasipa mi san.
Ti si, dušo, pomisao:
“Dok god čeznemo
jedno drugo, trajat će
saga ljubavi što
ukrade mi dan.”
Otvori oči da
vidim taj sjaj!
DALJE OD MENE
A PREBLIZU ŽELJAMA!
Zato me vječno
držiš u pjesmama.
Ah, što dugo čekam
brzo me obuzme.
Da li je to, dušo,
prevara?
Autor pesme Marina Šestak
ПУСТИ МЕ
Пусти ме ове ноћи да будем срећна
да доживим радост ширу од мора,
приви се сав уз мене
као обузет страхом
и ћути,
ћути да ћутим твојом ћутњом
не гледај Даницу која нас прати,
ни плави Исток гдје руди зора….
Пусти ме да из ове ноћи
изроним из црне самоће
док ти корпу пољубаца,
чуваних за ме, просипаш по моме тијелу
од сунчева седефа,
пољубцем врелим затвори ми уста
да шутим,
док ми ти причаш својом шутњом…
Пусти ме
да у овој стишаној
и озвијезданој ноћи будемо срећни,
изрони из душе моје препуне тебе
и буди ноћас господар,
мог тијела и Свемира…
У срце своје стави ме
нек мојим куца жилама,
шутимо шутњом мојом
и твојом…
Прелијмо се једно у друго
као из дана ноћ,
будимо срећни, бар ноћас само
сутра ко зна куда
морамо поћ'….
Зорка Чордашевић
Франкфурт.м
Њемачкa
VILE
Noćas dok mjesečina ljubi kristale snjegova
spavaju moji drugovi ispod bijesnih stegova
sanjajući bijele, nagorkinje vile sa planina
kako kroz eter šire miris opojnih malina,
budeći sokove ispaćenih ratničkih tjelesa.
Vile dojkama, nabreklim, zovu i mame,
oči im plamte kroz noćne tame,
bedra im topla, snažna, sniježno bijela,
golišave igraju oko borova i jela:
– Dođite ratnici – nijemi, pohotni glas se čuje,
kose im crne, valovite mećava odhukuje,
zov ljubavni k’o polen kroz stud se prosu
isplevši paukovu mrežu vežući svilu za rosu.
Iznad ispaćenih tjelesa plavičasta magla zalebdi,
zaspalo ratničko lice poče da bl’edi,
ruke razgranaše grleći širine stepa,
duša Amorova od Marsove se cijepa.
Osmjesi se rasuše kroz tamu rata,
zablista planeta u svjetlu zlata,
al’ pucanj rezak kroz hladnoću vrisnu,
duša ratnička ljubavnu potisnu
i moj drug kroz snen jecaj prošapta:
– Moj narod, vijekovima mračnim, krvlju vulkane gasi,
pelinovim suzama zaljeva vatre ratova
hraneći Neman mesom, sirovim, jedrim,
razorenim srcima preklanim, plavkasto vedrim.
I ovih dana djedovi mrtvi kroz žive boj biju
i hrane Neman, hrane fantaziju.
Idite vile do crnog đavola,
mi kročimo sa molitvom na usnama,
sa osmjehom bola,
sa pogledom što kuša oluje sa neba,
o, Bože, nama utjehe umjesto ljubavi treba!
Autor pesme Dragan Vilić
EPITAF
Uzalud bacaš stihove i rime,
uzalud šaraš olovkom po zidu,
niko te nema čak ni u vidu,
za budućnost i vječnost.
Uzalud vino k’o krv u se liješ,
uzalud rakiju i otrov piješ,
niko te ne zna niko ne mari,
prošle su tvoje prljave stvari.
gase se tvoje strasti i rime,
padaju na pod maske sa lica,
još samo malo tvoje će ime
postati samo mermerna šoljica.
Neko će pseto podići nogu,
mokriti kratko po tvome grobu,
vjetrovi, kiše ispraće rime,
od tebe neće ostat’ ni ime.
Autor pesme Dragan Vilić
