Пламен, гори, доброте, срца мог и свачијег. Шапућеш ми тихо тек толико да се приближим теби, вечности моја, љубави и страдалниче под крстом. Гледам те како лако носиш сваки мој грех, теби поверавам сваку моју тугу. Кажеш. ,,Није истина да се женственост крије у штиклама већ у осмеху. Зато. Баци их. И заиграј по киши. Босонога. Плеши до јутра. Играј. Смеј се. Радуј се другима. Воли. Не плаши се да упознаш некога. Сагледај суштину. Једино љубав спашава човека од трулења. И не заборави. Господ те воли. Радости моја”.
Тамара Славић
Божанска љубав, у којој
се прелама светлост
из које се јасно виде
путеви до неба.
Вечност која се заробила
у прожимању истине, човеколика природа узраста
онолико колико се
тишине више не боји, пролазности, онолико колико
се смрти не бојимо.
Док душа твоје животворне
светлости скупља,
као цвеће после кише,
у којој трпљење осликава радост.
Као што се мајка радује детету,
тако се душа радује кад осети благодат
без које човек не достигавши своју потпуност.
Пропада.Труне. Мирис душе је тај који се најпре осети,
попут крина у цветању.
Онолико смо твоји,
колико волимо.
Буре немирних мисли,
као јасан зрак који
допире из деснице твоје, отклањаш. Срцезналче. Зар се од тебе ишта сакрити може?
Мирна луко у којој плови душа моја
не страхујући никаквих рана,
исцеливши многе, молитвама,
као миомирис твоја се љубав оче шири.
И све ове речи
из твојих су усана.
Тамара Славић
У сутон, по ивици бездана ходим, твој сам абер. Ко те у мојим венама сатка? Из мојих очију, не видиш страх, у пукотинама душе, пред њима гле, поглед не окрећеш. Остајеш. Читаш ме душом. Јалове су речи. Неплодне. Нисам ја, жена, без корена, у мени усађене су борбе, и баш у њима научила сам да је победник, онај у којем ‘ја, не бди, горд човек је трула воћка без рода. Од греха склони ме.
Она сам, што се сузама умива, али никада пред светом не плаче. Пред лицем твојим, зар да се сада њих бојим? По њима ћеш ме препознати. Све боли света, спрале су кише. Док корачам, стопе су ми трњем посуте, толико, да загрлим твоје треће ребро да ми душу душом обгрлиш. Ни једна зима више неће бити хладнија од оне у којима сам сама стајала на земљи. Моји су Божури процветали. Моје су ране огледало, у којима се жртва пројављује. Љубав. Наша. Додирни ме. Нисам ја жена без корена, у мојим ноћима, срце је увек будно. Воли ме делима.
Тамара Славић
Ноћима не могу да заспим, отежано дишем, осећам како ми срце брже лупа а вене на рукама се губе. Имам панични страх од смрти, онда се окренем, видим тебе на мом јастуку, узмем те за руку и пустим себе да кроз тебе трајем, завлачим ти прсте ту код груди и прислањам те тик до моје душе. И ове ноћи смејем се гласно свим мојим страховима. Тачно у лице…
Тамара Славић
Тамара Славић рођена у Косовској Митровици 16.08.1998, још као мала имала је велику љубав према књизи и стваралаштву. Завршила је средњу Економску школу у Лесковцу, и апсолвент је високе школе за образовање васпитача у Кикинди, бавила се чувањем деце, има јасан циљ пред собом а то је да изда прву своју књигу која ће бити огледало њене унутрашњости.
