Јованка Перге, рођена у Бешенову, 20.1.1964. Писањем поезије и прозе се бави од детињства.
Добитник више књижевних награда, од којих су јој најдраже награде за духовну поезију, додељене у Манастиру Петковица и посебно, прва награда на првом Песничком конкурсу Манастира Бешеново, после које је постала стални члан жирија и један од организатора овог конкурса.
Заступљена је у више међународних зборника.
Објавила самосталну збирку песама “Пркос равнице” 2014. док друга збирка, роман и духовни записи чекају боља времена.
Члан је СКОР од 2014.године.
FRUŠKOGORSKA
Svaka je grana tvoja zapis i svaka stopa molitvom natopljena,
na svakom kamenu osveštan natpis.
Ti pamtiš sve one kojih nema.
Ozarena ispunjenjem dečijih snova,
ispod svoda od Gospoda izmoljenog Bešenova,
u zvonike Manastira tvojih gledam i molim se, kada vreme za to dodje, da Gospodu dušu predam,
da u nedra svoja primiš mene,
koju ljuljas od deteta,
da u prah tvoj se pretvorim,
majko moja procvetala,
fruškogorska goro sveta.
SA LEDINA
Nisam dodjoš! Nisam!
Ovde sam nikla,
na ovoj livadi,
koje više nema.
Sa guščićima se čuvala.
Dudovi me hranili crnim plodom i branili svojom teškom krošnjom.
Ni starosedelac nisam! Pelcer mi preneli
u kožuhu bosanskom, zajedno sa nošnjom,
u veženoj torbici,
pored čuture i somuna,
presadili me,
iz Skipovca i Paležnice,
a ja se primila,
baš primila,
ko kalemljena voćka jaka.
Ja sam ja.
Ćerka Luke crkvenjaka
sa bešenovačkih ledina.
Imam snagu
pradedova-gorštaka
i mir sremske ravnice.
Milina.
Niko me ne svojata,
pa sam svoja.
Od Doboja, kažem,
i od Fruške gore.
Odatle sam.
Imam svoje more, Panonsko.
Imam svoju pesmu, cigansku.
I sevdalinku. I bećarac.
Sve su moje.
Imam svoju ledinu,
šta ćeš više.
Nisam dodjoš, kažem vam, ovde su me okupale
prve letnje kiše.
Po baricama gacala.
Bacala se jabukama,
ko u pesmi.
Ni starosedelac nisam. Negde me sevdalinka čeka.
Ja sam nešto pola- pola,
al’ nisam zbog toga
pola čoveka.
Pola na Drini,
pola na Savi,
pola na Fruškoj,
pola na Trebavi.
I planina i ravnica.
I šargija i tamburica.
I dodjoš i starosedeoc.
I Srem i Bosna.
I Sava i Drina.
I moje ledine.
Moja Vojvodina.
MOJOJ DECI
Noć nekako dosadno kašljuca.
Štuca velika kazaljka, a za njom i mala,
a ja sam ostala budna.
Čudna mi ova noć,
pa vraćam kazaljke da vidim kako rasteš u Čoveka, iz mog naručja, sine i kako plačem od bola, jer tebi rastu zubi
i kako rastem do pola neba,
zbog tvoje prve izgovorene reči i prve frizure, lepotice mamina.
Zveči u meni neka šašava zvečka iz vašeg kreveca. Jeca ošišana lutka,
dok čeka da joj koša ponovo poraste.
Kazaljka i dalje štuca i noć kašljuca i smeje se dok čeka odgovor na pitanje kako se zove dete od laste i muž od ovce…
A ja i dalje sve to gledam i ne dam suzi da vidi da zora već je zabelela,
a da sve što na ovom papiru piše,
stalo bi u prostu rečenicu:
Mama vas je mnogo poželela!
ZRNO MOJE
Tri dana je trajalo,
a onda,
Sveti Nikola je polozio
najlepsi dragulj na moje grudi,
tebe, zrno moje.
Kazu da bebe ni na kog ne lice,
al’ sto se mene tice,
odmah sam prepoznala
u plavim razliccima tvog oka
oci tvojih dedova.
Kazu da bilo je tesko…
Ne znam, zaboravila sam odmah,
jer nista nije toliko vredno
i bola i truda i ovih redova,
kao dve kile placa,
merenih na kuhinjskoj vagi…
Iz dana u dan, gram po gram,
a svaki gram-
tona dragulja za dusu tvoje mame…
Do 100 grama, vise,
do kilograma,
do godine,
do prve pesme,
do prve ljubavi,
do pletenice…
Cuvam te.
Niko te dirnuti ne sme.
Do prve stope,
do prvog razreda,
do “Kaliope”,
pa prva petica,
treca, peta,
do mature,
do prve desetke,
do fakulteta
i avanture…
Pratim te,
ko da te i dalje merim,
na onoj istoj vagi,
k'o da si jos uvek
laksa od pileta…
I dalje, ti si za mene
cudo od deteta,
sa ocima nebeske boje,
najveca pobedo moja,
Nikolina,
zrno moje…
КЊИГА О ФЕБРУАРУ
Тужна сам данас и не знам да ли је
икога за то брига.
Моја туга папир пресавије.
Од много папира настане књига.
Ја плачем оловком у рану зору,
загледана у мутна стакла
и тражим место на прозору,
које је твоја рука дотакла.
Знам да једном све ће проћи
и ти ћеш се вратити кући,
ал не знам да ли ћу тада моћи
да те не загрлим плачући,
или ћу, као и увек
остати чврста, стамена, јака,
као што мама мора да буде
у очима свога дечака.
Знам да си човек, истрајан, јак
и да сам сносиш своју муку,
али, за мене још си дечак,
што тражи мамину руку.
А ту је мама, увек, сине,
и увек биће, не брини ти
и кад одлети у висине,
остаће да над тобом бди.
Много сам тужна данас и не знам да ли је
икога за то брига.
Моја туга папир пресавије,
од много папира настане књига.
НЕБЕСКИ КАТАСТАР
Траже бирократе јединствени матични број
да у књиге упишу Светога Саву.
Цере се демони,
тога се још нико није сетио.
Који му је матични број био,
пре него што се посветио?
И мисле ситне душе
да се светиње под бројем воде,
пале их, ломе и руше,
а оне се поново у срцу роде.
Спалили су га, а он живи
и чува народ свој,
где год је жишка спаљена пала,
ту му је матични број.
Не дамо светиње,
јер оне за нас немају
земаљски смисао.
Све њих је Свети Сава,
под бројем један одавно
у небески катастар уписао.
КАО У НАРОДНОЈ ПЕСМИ
(за Милицу Rakić)
Мој син се зове Лазар,
а она се Милица звала.
То није чудно, имена мученичка и царска,
она из народне песме и из Косовског боја
честа су у моме роду.
Замишљала сам неку Милицу поред мог Лазара,
како се, као цар и царица, држе под руку,
док сам га стављала на ношу, или му
у флашицу сипала млеко ил воду.
Тако је почело.
Свет је глобално село,
кажу,
па су се могли у њему срести
да Милицу нису послали на вечну стражу,
да бди над нашом децом.
А могли су другови бити.
Могли су се и заљубити.
Могли су заједно причати са Месецом
и лајати на звезде и говорити бесмислице.
(јер мој син, када се заљуби,
не прича баш паметно).
Могла је крити поцрвенело лице
иза рукава, док јој он љуби руку,
онако шмекерски, или говори стихове до јутра,
(као што свакој девојци говори, а то баш уме),
док јој не измами сузу у оку
или осмех на лицу.
Могло је свашта бити.
Могла је волети Милица Лазара.
Могао је волети Лазар Милицу,
а могли су и проћи једно поред другог,
а да се никад не упознају.
На крају, све што су могли, нису
и срести се могу једино у стиху моме,
јер, били су вршњаци у том времену страшноме
и седели су на ноши,
свако у својој кући.
Сада, као Цар Лазар и Царица Милица
заједно могу једино у песму моју ући,
јер,
Лазар је тврдоглав и поносит
и уме и да се посвађа и да се потуче,
али је ту, и леп је и песник је
и момак је већ велик,
а Милицу је, те страшне ноћи
са ноше срушио челик.
DOMAĆINSKI
Samo nekad u snu vrisne,
dok na javi zaustavi
jauk svaki,
da ne vide, da ne čuju,
da ne pita neko šta je.
Sramota je.
Pa se sklupča, pa odćuti,
tiho šapne, reći ću ti,
nekom tamo, svoju muku.
U zavoju desnu ruku
pod košuljom
sakrije.
Nekud krene, pa se vrati.
Sama sebi se obrati:
deca maka, kud ću, šta ću?
Pa se reši, pa se teši,
kad mi malo poodrastu,
e, onda ću…
A okolo, svi se dive,
šta imaju, kako žive,
kuću digli,
unučići već im stigli…
Domaćinski.
Ona ćuti, ona traje,
savijena, uplašena,
ispod ruke podignute
Gospodara,
što udara i šamara,
iz ljubavi.
Tako kaže.
Još joj oči razlog traže.
Danas supa nije slana,
juče bila presoljena,
a suzama je solila.
Možda zato.
A sve ređe u snu vrisne
i na javi, naviknuta,
zaboravi
da se brani.
U postelji samrtničkoj,
pomirena, ugašena,
svakog trena osluškuje poziv s’ Neba,
kao svoj put do slobode.
Čeka da je neko pita,
može li se tako život
proživeti,
da mu kaže,
može, al’ ne treba,
pa da ode.
КЕРЕФЕКЕ КОД ДЕКЕ
Једино дедино
луче, унуче,
на крилу цупка,
ножицом лупка
и нешто тражи.
Хајде, покажи.
Ручицу пружа и каже- баба.
Да ли је тако,
ил ми се чини,
баба је, изгледа, у витрини.
Устаје деда,
мама га гледа,
Ленка већ у руци држи бабушке- бабине дрвене руске лутке.
Толико година чуване,пажене,
сад више важно није, неко ће морати да их разбије.
На крилу цупка,
ножицом лупка,
бабушке слаже,
одједном каже- ав.
Сви мисле куче,
кад оно лав.
И лав је исто у витрини,
са дугом гривом,
од порцелана,
остао од неких давних дана,
од чукунбабе из прошлог века.
Ма, нека, свеједно само прашину купи.
Грди га Ленка,
нешто је крив.
Бацила би га,
ал не да мама.
(Шта је са бабама и дедама,
не могу дете да васпитам сама?
Васпитавај је код своје куће.
Код деде, све је могуће)
И опет цупка, ножицом лупка и каже- гладна.
Шта ће да једе? Јаје!
Печено? Кувано?
Деда устаје.
И ту је јаје
од чоколаде.
У њему оно жуто.
Није жуманце, него ауто.
Једино дедино
луче, унуче,
на крилу цупка,
ножицом лупка
и смишља нове керефеке,
јер, све је дозвољено,
док је код деке.
