Ксенија Станковић. Новинарка и књижевница из Горњег Милановца. Пише прозу и поезију. Прву песму је написала са осам година,и од тада више никада није престајала да пише.Прву збирку песама “Сунце мог детињства”објавила је са 14 година. Њене песме су сликовит одраз унутрашњих борби које,као и сваки уметник,често води сама са собом. Њени стихови одишу, елегијом,сетом,љубави,али они најјачи мирисом и душом Србије и страдањем Српског народа. Новинарским послом се бави 25 година,сарадник је многих листова и водитељ на локалној радио станици. Тренутно је на месту председника Књижевног клуба “Момчило Настасијевић” у родном граду где живи,ради и ствара.
ЗАКАСНЕЛА
…Па ипак ми нисмо више
два стиха које рима спаја.
У мимоходу живота изгубисмо себе.
Тај капут лажи обуци
ил окачи на чивилук срама
нека лебди у ваздуху
још једна неистина.
Крени на пут без повратка,
остави за собом
чаробни извор свог маштања.
Нека се на њему још
једном напије
ова љубав закаснела.
НЕДОСТАЈЕШ
Недостајеш ми понекад,
кад савлада ме туга,
а сан пусти падне
на уморне капке.
Па помислим,
као вечност дуга,
ноћ је угасила сузе и облаке.
Пожелим се твога дугог разговора
и погледа, да утеху ми пружи.
Тад полетим, мишљу
преко сињег мора
да ухватим трептај
трена што ме држи.
БУДНА
Летим
Птица сам
Под крилима се ветар прелама.
Вриштим
Урлик сам
Међу планинама.
Зовем
Одјек сам
Долинама.
Разбијам се
Талас сам
Стенама.
ЖУТИ КАПУТ
Журиш,
под жути капут
Ионако неистине скриваш.
Кораком газеле,
трчиш, јуриш,
туђе име дозиваш.
Спекла се
помрчина мека
над врбаком.
Празне су душе
остале да тугују.
Не стиди се
лажи над сумраком.
Друге усне
са твојима другују.
Журиш
и заборав тражиш
у једној провидној
кеси од лажи.
Испод жутог капута
свијала сам руке своје,
заспала заувек
глава моја
на недрима издаје твоје.
Ксенија Александра Станковић
