Piše: prof. Jovana Vujičić
Činjenica da je došlo do preuzimanja vlade i time odgovornosti za upravljanje državom, od strane Boruta Pahora i njegovog ”levog” stranačkog tria, objektivno govoreći, u nezgodno vreme zahuktavanja svetske ekonomske krize, što je ostavilo traga, na svim evropskim ekonomijama, u čemu slovenačka vlada nije nikakav izuzetak. ”Izuzetno” je jedino to kako je, slično Srbiji, vladajuća slovenačka politička elita Boruta Pahora, pokušala ubediti slovenačku javnost: kako će Slovenija izbeći svetsku ekonomsku krizu zbog svoje veličine koja je više manje beznačajna, kako u evropskim, tako i u svetskim merilima. Još je ”izuzetniji” bio ”argument” o ”zdravom stanju slovenačke privrede” i njenoj ”sposobnosti da se uspešno nosi sa izazovima svetske ekonomske krize”. Relativno brzo se pokazalo, kako nijedna od ”analiza” vladajuće garniture nije tačna i da je skoro jedini način da se održi koliko toliko podnošljiva socijalna ravnoteža, zaduživanje koje je premašilo sve priče o ”zdravlju slovenačke privrede i njenim konkurentskim sposobnostima”.
Ostatak svog mandata vlada Boruta Pahora provela je između grčevite borbe za opstanak i pokušaja da istraje do kraja svog mandata i time stvori, barem privid, kako se radi o ”normalnoj” smeni jedne političke opcije, drugom opcijom. Nema smisla nabrajati i sve neuspele referendume (zdravstvena i penzijska reforma), kao i to da će se isti naći na repertoaru, buduće vladajuće garniture, bez obzira na njenu političku ”profiliranost” (levu ili desnu). Međutim, nije namera ovog teksta, bavljenje ”formalnim i sadržajnim oblicima” slovenačke političke i stranačke krize”, koliko je pokušaj sagledavanja: kakve su realne mogućnosti srpske etničke zajednice u Sloveniji da (konačno!) realizuje svoje pravo na političko udruživanje koje spada u red elementarnih ljudskih prava?
Odgovor na to pitanje, u slovenačkim prilikama, je prilično ”samo slovenački”, odnosno veoma je sličan konstruktu pisaca slovenačkog ustava, kada se radi o nacionalnim manjinama. Slovenački ustav uveo je u praksu evropskog ustavnog prava podelu na takozvane ”autohtone” i ”neautohtone” nacionalne manjine, što je blago rečeno pravni ”unikum”.
Slovenački ustavno-pravni ”autoriteti” čvrsto su ostali pri svome, mada je bilo savršeno jasno; čemu u stvari služi ”ustavna podela” na ”autohtone” i ”neautohtone” nacionalne manjine. Neki od pisaca koji su se na stranicama Saveza srpske dijaspore Slovenije javljali, kada je reč o poslednjem popisu stanovništva u Sloveniji (vidi tekst ogućnosti statistike), već su argumentovano ukazali, u kakvu je situaciju dovedena srpska etnička zajednica u Sloveniji, posle svih dugogodišnjih ”statističkih zahvata” slovenačke države.
Formalno gledajući, nemoguće je više pozivati se na bilo kakav broj pripadnika srpske etničke zajednice u Sloveniji, pošto se njihov broj nezna. Statistiku popisa taj broj ne interesuje, odnosno, prepušta nacionalno izjašnjavane prilično proizvoljnom upravnom postupku koji se svodi na onu poznatu: može ali nije obavezno.
Time je slovenačka država stavila i definitivnu tačku na višegodišnju bajku o ”neautohtonim” manjinama u Sloveniji koja je, istini za volju, celo vreme služila jedino kao prigodan paravan za početak intenzivnog procesa-što brže asimilacije.
Da se vratimo našem pitanju: o pravu pripadnika srpske etničke zajednice na političko udruživanje.
Slično, kao i kod ”neautohtonih” manjina, političko pravo na udruživanje bilo je u slovenačkoj političkoj javnosti dosledno ”interpretirano”, više kao ”nacionalistički kapric” pojedinaca iz redova srpske etničke zajednice, nego ozbiljan zahtev za ostvarivanjem elementarnih ljudskih prava. Tom, ustvari protivljenju realizacije na političko udruživanje, izuzetno je ”doprinosila” i orkestrirana zapadna propaganda koja je uzela maha, pogotovo u oružanim sukobima u nekadašnjoj Jugoslaviji, i čiji je argument i cilj bila političkai ostala stigmatizacija svega šta bi moglo barem izdaleka podsećati na neko srpsko pravo i pogled na događaje koji su usledili posle raspada nekadašnje države. Država Slovenija, odnosno predstavnici njenih političkih stranaka, bili su jedinstveni u prihvatanju svega što im je pružala stigmatizacija spomenute propagandne mašinerije, dokaz tome su i tkz. ”izbrisani”(većinski broj ”izbrisanih” čine upravo Srbi!) kao krunski dokaz pravog stanja stvari. Slovenački političari, bez obzira na ideološku orientaciju ili podele, mnogo pre Nemačke predsednice vlade Angele Merkel, odlučili su; kako je multikulturalnosti došao kraj i da nova država i nije dužna trpeti na svom teritoriju, pripadnike ”neautohtohnih” manjina, a još manje je bilo poželjno ”preterano” isticanje bilo kakve nacionalne pripadnosti, sem naravno slovenačke. Bilo je i još uvek je tragikomično, kada slovenački političari i mediji lamentiraju nad zlom sudbinom svojih sunarodnika u Austriji i Italiji, nešto manje u Mađarskoj ili Hrvatskoj. Da se razumemo, položaj pripadnika slovenačke manjine u Austriji i Italiji nije dobar, ali je neuporedivo bolji i statusno određeniji, od položaja srpske etničke zajednice u Sloveniji. Ipak, bi se moglo reći o pripadnicima slovenačke manjine u Austriji i Italiji i sledeće: ima ko o njima da brine! O srpskoj etničkoj zajednici u Sloveniji, nema ko da brine, pošto su naša matica, odnosno njene političke i ostale elite rešile da je njihov jedini mogući doprinos smirivanju budućih ”nacionalnih sukoba i strasti” na Zapadnom Balkanu, prećutno pristajanje na asimilaciju srpskog življa u ”okruženju”. Primera ima na pretek; od Crne Gore, Makedonije, Hrvatske, pa do nešto starijih državnih asimilatora u Mađarskoj i Albaniji. Mada i u Crnoj Gori, i u Hrvatskoj, postoje srpske političke stranke. Izuzetak čine Albanija i Slovenija. Kada govorimo o pravu pripadnika srpske etničke zajednice na političko udruživanje, onda je sa pravne tačke gledišta, slovenačko zakonodavstvo jasno i to; kakva je procedura i šta zakon nalaže osnivačima političkih stranaka, odnosno kakvi su uslovi registracije političke stranke. Tako je to u ”teoriji”, međutim bilo bi veliko pitanje, kako bi se konkretno provela inicijativa za osnivanjem srpske političke stranke u Sloveniji? Uverena sam da bi se ”pronašlo” bezbroj ”pravnih tumačenja”, kako bi se osujetio takav pokušaj, a i ”savetodavci i prijatelji” iz naše matice bi nas pokušali ubediti da je svrsishodnije i ”politički mudrije”; da se mi držimo našeg folklora i običaja i da ”poštujemo zakone države u kojoj živimo”! Takav nam je ”savet” svojevremeno dao Rasim Ljajić, kada je bio u poseti Sloveniji. Nema šta, i mudro i sa mnogo takta za našu situaciju.
Bilo bi nepravedno, kada bi tvrdili da pripadnici srpske etničke zajednice ne koriste svu ”političku raznolikost” i mogućnosti koje im pruža šarenilo slovenačke političko-stranačke ponude. Takođe bilo bi još nepravednije, kada bi tvrdili da ih u tome predstavnici slovenačkih političkih stranaka pokušavaju obmanuti ili možda zavesti lažnim obećanjima: šta će sve uraditi za pripadnike srpske etničke zajednice u Sloveniji, kada i ako njihova politička opcija pobedi ili dođe na vlast.
Takvih obećanja, ako me pamćenje dobro služi, nijedna slovenačka politička stranka nikada nije davala, niti namerava da ih da. Barem u tom i takvom stavu sve su slovenačke političke stranke apsolutno nepokolebive i jedinstvene, odprilike kao i Statistički biro Republike Slovenije. Tom prilikom se naravno postavlja pitanje; zašto onda pripadnici srpske etničke zajednice uopšte izlaze na glasanje i daju svoju podršku političkim partijama koje jedino interesuju njihovi glasovi, a uopšte ih ne interesuje nikakav, ni najmanji pomak, u statusnom položaju srpske etničke zajednice, u Republici Sloveniji?
Dugo sam razmišljala i tražila odgovor na spomenuto pitanje koje bi moglo objasniti našu situaciju u Sloveniji, i ujedno razjasniti; da li prihvatiti stanje osuđenosti na asimilaciju i nestajanje, kao neminovnost koja je dominantna našem ovdašnjem bitisanju, ili ipak nešto pokrenuti. Odgovor sam našao kod dva velikana srpske misli. Jedan je komediograf Jovan Sterija Popović, a drugi geograf i antropolog Jovan Cvijić. Prvi u svom delu Rodoljupci, drugi u svom opisu ”rajinskog karaktera”.
Realno gledajući nama od mogućih (preostalih) alternativa, pošto se bajka o multikulturalnosti raspala, i to ne samo u Sloveniji, nego u celoj Evropi, kao kula od karata, ostaje jedino osnivanje srpske političke stranke u Sloveniji. Mada su nas mnogi naši ”prijatelji”, i sa jedne i sa druge strane Drine, uveravali; kako to nebi bilo dobro. Valjda neće našu asimilaciju i nestajanje sprečiti, mnogobrojna srpska folklorna društva i velika svakogodišnja pucnjava i galama pred crkvom Sv.Ćirila i Metodija u Ljubljani, prilikom Božiča i Nove Godine, ili obraćanje na slovenačkom jeziku, protojereja stavrofora Perana Boškovića, istom prilikom, na slovenačkoj televiziji, srpskim pravoslavnim vernicima. Ne verujem da na tome radi Pink TV koja odskora emituje svoj program i na slovenačkom jeziku. Takođe je upitno da tome mogu doprineti buljuci srpskih estradnih ”umetnika” koji su i još uvek defiluju kroz veče slovenačke gradove, a bogami i manje zabiti. Teško će biti od neke vajde i neumereno dodvoravanje (podrška srpskom pridruživanju EU), pogotovo predstavnika srpske političke elite u našoj matici, svojim slovenačkim kolegama. Umesto osnivanja društava slovenačko-srpskog prijateljstva i autobusa prijateljstva za nova vremena, srpskoj su
etničkoj zajednici u Sloveniji, potrebne škole na srpskom jeziku i ostale, trajne institucije koje će doprinositi elementarnom očuvanju naše etničke supstance.
Pošto je skraćeno predizborno vreme, na možda mesec i po, biće interesantno posmatrati: kako i na koji način će se predstavnici slovenačkih političkih stranaka, obračati svojim potencijalnim biračima iz redova srpske etničke zajednice u Sloveniji? Videli smo već da su i u proteklom periodu slovenački političari bili, i više nego škrti, u obećanjima koja bi se mogla odnositi na status srpske etničke zajednice u Sloveniji. Obzirom da su Srbi, od ovogodišnjeg popisa stanovništva dalje, nepostoječa kategorija u slovenačkoj statistici i državi, šta bi mogli, sem sitnih obmana, ustvari, i ponuditi srpskoj etničkoj zajednici? Mada se u prošlosti, upravo u tom političkom prodavanju ”tante za kukuriku” pripadnicima srpske etničke zajednice u Sloveniji, posebno izveštio čelni čovek Slovenčke Nacionalne Stranke-SNS, Zmago plemeniti Jelinčič. A bilo je takvih ”veštaka” i iz drugih političkih stranaka, recimo iz Pahorove SD ili LDS, stranke koja je dugo bila
neprikosnovena po veličini i uticaju. Jelinčič je poznat po tome, kako je veliki srpski ”prijatelj” u Beogradu, a političar koji u Sloveniji proteruje sve, čak i upotrebu stranih (srpskih) slova u slovenačkoj azbuci. Biće zanimljiva i situacija sa Listom Zorana Jankovića, aktuelnog ljubljanskog gradonačelnika, odskorašnjeg kandidata za mesto budućeg premijera slovenačke vlade. Nije prilika, kako je već rečeno, da se upuštamo u detaljno analiziranje aktuelnih slovenačkih političko stranačkih ne-prilika, to rade i još više će raditi, slovenački politički analitičari. Međutim nešto je sasvim izvesno, i u toj tačci, i Jelinčič i Janković, nalaze se u dosta sličnoj situaciji. Jelinčiču i njegovoj SNS, prema skoro svim istraživanjima slovenačkog javnog mnenja, crno se piše.
Istraživanja svrstavaju Jelinčičevu stranku u buduće gubitnike izbora, kao i one koji neće dostići potreban broj glasova, za ulazak u slovenački parlament.
Stanje sa Listom Zorana Jankovića je drugačije. Kod Jankovića se postavlja druga dilema, mada je uverljivo pobedio na poslednjim izborima za gradonačelnika Ljubljane, za ubeđivanje birača u drugim delovima Slovenije, biće mu malo njegovo menađersko iskustvo sa vođenjem Merkatora ili njegovi uspesi u vođenju Ljubljane. Jankovićev ulog, a pre svega ambicija, u izbornoj trci (čovek želi voditi i upravljati Slovenijom!), nisu mali. Bukvalno, Jankoviću će itekako dobro doći, svaki glas, van Ljubljane da bi ostvario svoju ambiciju i u izbornoj trci i pobedio svog, barem zasada, največeg rivala- Janeza Janšu i njegovu SDS (Slovenačka demokratska stranka).
Ne postoji neka realna ”biračka rezerva” sa kojom bi Janković mogao ozbiljno računati, na birače van Ljubljane. Savez boraca NOB i njemu slične asociacije koje su mu i zvanično iskazale podršku, nisu neka naročito ozbiljna i brojna politička snaga. Dakle, sem zvanično nepostojeće srpske etničke zajednice, ”biračke rezerve” i nema, pa zbog toga treba očekivati da će, tako Janković, kao i Jelinčič, nagovarati, svaki iz svog interesa naravno, glasače iz redova srpske etničke zajednice.
Datum objave: 20.10.2011
