BIOGRAFIJA
Violeta Penić rodjena Marić 22.11.1974 u Vršcu (Srbija)Od 1993 živi u mačvanskom selu Dublje.Poezijom se bavi od rane mladosti.Prvi objavljivani radovi su u dečijim listovima Neven i Kekec.Osim poezije piše prozu,kratke priče kao i poeziju namenjenu deci.Njene pesme su se našle u mnogobrojnim Zbornicima i Antologijama.Prevodjene su i objavljivane kako u zemlji tako i u inostranstvu.Pesma “VERA”je objavljena na 11 jezika.Deo svojih pesama su objavljene u knjizi “SRCE JEDNOG PESNIKA.”Dobitnica četiri književne nagrade iz oblasti poezije.Odlikovana zlatnom medaljom Ministarstva kulture i obrazovanja Republike Srbije.Osim pisanja veliki je humanista i borac za ljudska prava.Nosilac najvećih priznanja Crvenog Krsta i Crvenog Polumeseca.Dobitnik zlatne značke jednakosti.Svoj doprinos u borbi protiv pedofilije je dala objavljivanjem romana “VRISAK UMRLOG DETINJSTVA.”Roman je proglašen za najbolji roman godine za 2020 u Severnoj Makedoniji.Pozivanjem na budjenje svesti i savesti kod ljudi daje kroz roman”GRAD NEVIDLJIVIH LJUDI.”Od 2019 je Ambasador mira IQRA SVETSKE ORGANIZACIJE ZA MIR.Rado se odaziva svim humanitarnim akcijama.Višestruko je nagradjivana i kao Davalac krvi.Majka dvoje dece.
ZA MNOM NE SMEŠ ŽALITI
Nemoj za mnom žaliti kada
budem krenula utabanom stazom
svih grešnika,što tuda vekovima
prolaze.
Nemoj za mnom žaliti ni kada ti
miris tamjana dodirne dušu jer to
je samo duhovna opijenost i
izaziva suze kod bližnjih jer
njima možda nedostajaću.
Ti mi nemoj sveću paliti jer ja
svetlost vidim od tvog užarenog
pogleda pa ni tama nije tama,
tvoja svetlost odškrinula je vrata,
gde moram ući sama na ista vrata
kojim sam i rodjenjem prošla.
Ti, nesmeš plakati jer kamen
tvog života je isuviše težak za ova
istrošena ledja što će klonuti ispred
same granice neba.
Ne, ti ne smeš plakati kad budem
odlazila jer ja sam tvoju vatru
davno ugasila.
Tvoj žar moja lomača,tvoja suza,
moj greh i paklen bes.
Pusti,suze su samo moje od siline
smrt dozvaše u ovoj sobi prepunoj
samoće.
Ti ne smeš nikada da upoznaš tugu,
ne smeš da žališ mene grešnicu
tvog svitanja.
U PESMU ME STAVI
Želim u pesmu da te stavim,
tebe pesniče nekog drugog sveta.
Tvoj put je obojen nekim drugim bojama
i stanuješ sa čuvarima treće dimenzije.
Dodirnuli smo se nevidljivo
i osećali nečujno u halabuci mase.
Ponela sam te u kosi dok ovako
besciljno lutam,tražeći da te vidim
u izlogu prašnjavog stakla.
I ti mene stavi u pesmu,nazovi je
imenom mojim da imaš nešto što te
za mene veže.
Pesmu mi napiši,pesniče drugog sveta,
da ne ostanem obična reč u stihu
i tebi nepoznat san dok bez mene lutaš
negde kroz dan.
SASVIM TIHA PESMA
Ne znam te i ne znaš me
i nemam ti pokloniti ništa
osim stiha i ovu pesmu
koja će biti sasvim tiha.
Slova redjam bez smisla
i reda jer mi konfuziju
u glavi tvoj pogled pravi.
Taj pogled što negde
odsutno luta i nije ti važno
što na ovoj zimi nemaš
toplog kaputa.
Ispred tebe kutijica i dinar
neki, preziru te jer nisi
ništa stekla a ne sećaju
se da si nekad i ti bila
zaljubljena reka.
Želela si porodicu i topli
dom ali mladost i snove
tvoje odneše neki drugi
vozovi.
Prolaze ljudi ne primećuju
te više,a ne primećuješ
više ni ti njih jer i sama
znaš da ljubavi medju
ljudima nema više.
Sedimo i gledamo jedna
kroz drugu svaka svoju
patnju nosi razlika je jedina
što nismo svi bosi.
Sramota me hvata jer ti
nemam šta dati osim stiha
i ovu pesmu koja je će biti
sasvim tiha.
