»Vrh« ili možda »samit«, političkih lidera takozvanog Zapadnog Balkana, 20.marta ove godine, sazvan na inicijativu slovenačkog i hrvatskog predsednika vlade, Boruta Pahora i Jadranke Kosor, završio je, budimo obazrivi i birajmo reči, neuspehom. Mogli bi da upotrebimo i termin debakl ali zašto? A bilo je zaista toliko »dobrih namera«, pogotovo onih za koje se obično govori, »kako je njima isplaćen put u pakao!«. Izostalo je učešće Srbije i njenog predsednika Tadića, mada su svi, od slovenačkih diplomata, pa sve do onog što se obično naziva »prva novinarska pera slovenačkih medija«, bili uvereni: kako će Boris Tadić (ipak) na minut do dvanajst, da dođe na Brdo i pokaže da je »razuman« političar koji shvata »promenjene političke prilike na Balkanu«. Predsednik Tadić ih je »razočarao«, ustvari predsednik Tadić, ako je verovati slovenačkim medijima, »podbacio« u očekivanjima koja su »polagana« u njega. Naravno, kamen spoticanja, kao i uvek u sličnim situacijama, bilo je Kosovo. Odnosno, ako smo precizni, njegov status. Ako smo objektivni i zapitamo se: šta je to tražio srpski predsednik Tadić, u vezi Kosova, a da mu organizatori susreta na Brdu, predsednici Pahor i Kosor, nikako nisu mogli izaći u susret? Da se razumemo, predsednik Tadić, uopšte nije tražio da se Kosovo ne poziva na sastanak ili da je uslovljavao svoj dolazak time da se Kosovo eliminiše iz razgovora. Čak suprotno od toga, izrazio je svoje pristanak da Kosovo bude pozivano na takve regionalne susrete. U čemu je onda problem? Zahtev predsednika Tadića bio je apsolutno legitiman, Kosovo može biti prisutno, ali ne kao samostalna država, već jedino kao, Kosovo-Unmik, što uostalom predviđa i Resolucija OUN 1244. Očito je da su organizatori susreta na Brdu, predsednici Pahor i Kosor, bili dobro upućeni u tu okolnost uz koju je predsednik Tadić vezao svoj ne-dolazak na Brdo. Unatoč tome dozvolili su sebi presedan da im je više stalo, i to (očito) po svaku cenu, da bude Kosovo na Brdu, pretstavljeno u liku Hašima Tačija, kao samostalna država, sa svim atribucijama koje se odnose na samostalne države.
Dobro je poznata činjenica da je nasilno odvajanje Kosova od države Srbije, i stvaranje samostalne, još jedne albanske države, američki »projekat«. Ustvari je to »američki projekat« koji nije prihvaćen ni svetu, a takođe ni od svih članica Evropske Unije. Znaći, ako nismo »dobronamerni« (u slovenačkoj političko-diplomatskoj interpretaciji!), onda možemo sasvim opravdano zaključiti, kako slovenačka političko-diplomatska »inicijativa«, u vezi sazivanja regionalnog susreta na Brdu, i nije neki originalno političko-diplomatsko rešenje koji bi bilo »iznedreno« u slovenačkom diplomatskom »trustu diplomatske misli« na Prešernovoj ulici u Ljubljani. Nego je ustvari, više manje, pribavljanje dodatnih»argumenata« za američki »projekat« odvajanja Kosova od Srbije. I teško je ne primetiti da je slovenačko-hrvatska inicijativa taj »cilj«, i postigla. I ispalo je, kako i nije velika tragedija, što na susretu nije bio predsednik Tadić, »mada ga njegovo mesto čeka« prema slatkorečivoj interpretaciji predsednika Pahora, mnogo značajnije je (očito) bilo pribaviti Kosovu »status« za kog se, od mandata predsednika Bila Klintona nadalje, zalaže američka diplomatija.
Mada cenim diplomatsku spretnost i velike napore srpskog ministra inostranih poslova Vuka Jeremića koje je u vezi Kosova, ostvario na međunarodnom diplomatskom planu, gde je sa pozicija jedne male zemlje, uspešno parirao diplomatskoj ofanzivi velesile, ipak se u jednom delu njegovog istupanja na televiziji Srbije, neposredno posle završetka susreta na Brdu, ne bi mogao složiti. Gospodin Jeremić je naime primetio, kako je sastanak na Brdu bio neuspešan zbog »loših tehničkih priprema samog sastanka«. Mislim da gospodin Jeremić greši. Slovenija je upravo u »tehničke pripreme« sastanka na Brdu uložila dosta truda. Druga je stvar, koliko su ta njena nastojanja da susretu prisustvuju i: Herman van Rampuj, predsednik Evropske unije ili Katrin Ešton komesar za spoljnu politiku, Hose Manuel Baroso, predsednik evropske komisije ili Anhel Moratinos, španski ministar inostranih poslova, bila uspešna. Spomenuta četvorica, značajnih, ustvari ključnih predstavnika, Evropske unije, nije došla na Brdo, što je izazvalo i primetnu nervozu i oštro reagovanje predsednika Pahora, na konferenciji za štampu, neposredno posle održanog susreta. Dodajmo i to, kako je evropski komesar za proširenje Evropske unije, Štefan File, napustio susret na Brdu, pre njegovog završetka i to bez nekog valjanog obrazloženja.Možda će se nekome učiniti da je otsustvovanje spomenutih visokih pretstavnika Evropske unije bilo, više manje, simbolnog znaćenja, međutim prateći sve ono što bi se moglo nazvati »zajedničkom evropskom politikom« prema otvorenim pitanjima Balkana, moramo konstatovati da kada se radi o zajedničkim evropskim istupanjima, onda takva, mada (možda) simbolna značenja ipak nose i svojevrsne političke poruke.
Slovenačka incijativa, u slučaju susreta na Brdu, nije urađena bez saglasnosti zvaničnog Brisela, to je i više nego izvesno. Međutim, očito je takođe da Evropska unija priprema više sličnih, regionalnih susreta i inicijativa, nešto kao »ispitivanje terena« ili »merenje pulsa« balkanskih zemalja, sa kojima je uspostavljen odnos kandidata za 
pridruževanje. Očito, prvi pokušaj, sa slovenačko-hrvatskom inicijativom, nije bio najsrećnije rešenje. Poznavajući dosadašnja političko-diplomatska nastojanja kako da se reše problemi nastali raspadom bivše zajedničke države (ratovi, razgraničenja i slično) išli su uglavnom u pravcu: što više umanjiti/rasparčati i svesti Srbiju na zemlju »koja je kriva za sve istorijske i političke nedaće koje su se dogodile krajem 20. veka na Balkanu« i tako postići »pretpostavke srećnijoj budućnosti balkanske regije«. Taj, ustvari američki »scenarij«, Slovenija je prihvatila kao »polaznu tačku i formulu« rešavanja balkanskih otvorenih pitanja, što je rezultiralo ishodom, kakvim smo bili svedoci i na Brdu. Posmatračima nje izmaklo ni standardno dolevanje ulja na vatru od strane evropskog izveštača za Srbiju, »legendarnog« slovenačkog političara Jelka Kacina čije izjave sve više potsećaju na izjave bivšeg hrvatskog predsednika Mesića. Ovog puta, po Kacinovom »antropološko-političkom ogledu«: »Srbi ne vole, kada im netko govori istinu. Srbi u Beogradu žive u iluziji i ne prihvataju činjenicu kako ima srpska manjina na Kosovu političku ulogu i sarađuje u delovanju (kosovske) države.« Gospodin Kacin ima pravo na svoje sasvim »originalno mišljenje o srpskoj manjini na Kosovu«, međutim teško je verovati da u tome uživa i podršku vrha Evropske unije, barem što se tiče Rampuja, Eštonove, Barosa ili Moratinosa, kojih nije bilo na Brdu. Bliže istini je verovatno da su njegove »opservacije o Srbima« zakasneli deo njegove frustracije iz dana »desetodnevnog rata u Sloveniji« kada mu je bio »posao« stvaranje što lošijeg »imiđa« o Srbima. Ipak,vremena su se promenila i »ratnici«, kao što su Mesić il Kacin su sasvim marginalne ličnosti, neupotrebljive u diplomatskim pokušajma da se razreše, otvorena balkanska pitanja. Isto, kao za »legendu« Kacina, važi i za »ozbiljne« slovenačke medijske analitičare koji su se prosto utrkivali u ocenama susreta na Brdu i srpskog neučešća, sa prizivanjem starih, otrcanih, propagandnih »mantri« : »…kako se Srbi, kad je reč o Kosovu, trebaju uzeti u pamet i shvatiti da je Kosovo država, i da će kad tad morati da priznaju tu, realnost!«.
Verovatno, susret na Brdu, nije i poslednji slovenački pokušaj, kako dati svoj doprinos, rešavanju balkanskih pitanja. Možda će neki, budući slovenački pokušaj, imati i više uspeha, od susreta na Brdu ali da bi se postiglo i nešto više, od isključivog favorizovanja američkih »viđenja« svetskih problema, trebaće menjati i pristup, i jednodimenzionalne političke »interpretacije« tih problema. Da se razumemo, američki stil »rešavanja« problema, i na Kosovu, doneo je jedino, »američko rešenje«. Pitanje je, koliko je to i takvo »rešenje« (još) upotrebljivo, i za Evropsku Uniju?
dr. sci. Franc Ribnikar
