POSMATRAČ NA SUDU VRANA
1999 – 2009
Pripremila: Irkinja Marry Walsh – Meri Volš
Tokom dugih godina rada na Kosovu često sam se sećala priča svog oca o njegovom detinjstvu u grofoviji Keri u jugozapadnoj Irskoj. Moj otac je odrastao blizu grada Dingl i mnogo vremena je provodio na planinama Keri što mu je pružalo priliku da posmatra mnoge i raznovrsne prirodne pojave, uključujući i – jednom – „sud vrana“.
Ovu retku pojavu malo ko je video ali se ona često pominje u srednjevekovnoj literaturi. Jedna ptica – „optuženik“ – biva opkoljena velikom skupinom vrana. Žrtva je izolovana a vrane vrlo važnog izgleda zauzimaju položaje po okolnim granama. Izgleda da svaka ima određenu ulogu, neke su tužioci i sudije, a ima i običnih sudskih poslužitelja. Neko vreme izgleda da samo grakću, izlažu dokazni materijal. Bez izuzetka, sud odlučuje da je optužena vrana kriva i da mora biti kažnjena. Vrane tada sleću sa grana na onu optuženu i kljucaju je do smrti. Posle „suđenja“ i izvršenja smrtne kazne, jato vrana 2 diže se u vazduh i ostavlja izmrcvaren leš optuženika da trune.
Posmatrači prirode ne mogu da objasne ovu pojavu: zašto neka grupa oseća potrebu da se okrene protiv jednog od svojih članova, i potom uzima učešće u javnoj i složenoj ceremoniji čiji je ishod unapred određen. Neko može pitati kakve veze ova priča ima sa Kosovom. Uzeta kao analogija, ova priča o vranama najtačnije govori o onome što se na Kosovu događa.
Stigla sam avionom u Skoplje 23. avgusta 1999. godine i sutradan su me odvezli kolima u Prištinu. Nisam imala nikakvo unapred stvoreno mišljenje o događajima na Kosovu niti o zbivanjima u bilo kom delu bivše Jugoslavije. Moj plan je bio da radim na razvojnim projektima u Centralnoj Americi i gledala sam na dolazak na Kosovo kao na kratko odstupanje od plana koje će trajati samo nekoliko meseci.
Kad pomislim na vožnju od Skoplja do Prištine prvo čega se setim su neopisivo lepi suncokreti sa obe strane puta, naročito pored sela oko Lipljana — čija imena tada nisam znala—pa sve do Lapljeg Sela i Čaglavice. Polja sa obe strane puta plamtela su od njihovih jarkih, treperavih boja. Ono što je ostavilo jak utisak na mene bila je činjenica da su, uprkos sukobima, mnogi ljudi radili na njivama. Sećam se isto tako kuća koje se gorele sa obe strane puta, i sela koja su plamtela u daljini, kao i da je svuda bilo mnogo dima. Naš vozač, Albanac, rekao nam je da su to albanska sela koja su Srbi etnički očistili. Rekao nam je da je srpska vojska spalila sve kuće i rukom pokazao na sela u kojima su navodno vršeni pokolji. Tek pošto sam izvesno vreme provela na Kosovu doznala sam da su u pitanju bile srpske kuće u srpskim selima kao što su Stari Kačanik, Grlica, Staro Selo, Talinovac, Srpski Babuš i Babljak. Osim toga, shvatila sam da je, s obzirom da je srpska vojska morala da se povuče sa Kosova početkom juna – nekih deset nedelja pre mog dolaska, teško bilo verovati da je ona mogla da zapali sve te kuće i da etnički očisti sva ta sela. Tog 24. avgusta, dakle više od dva meseca posle povlačenja srpske vojske, ja sam gledala zgrade koje gore i razorene kuće koje su očito bile zapaljene samo dan-dva ranije.
Kad smo se približili Prištini zapanjio me je broj satelitskih antena na stambenim zgradama i kućama. Brifinzi pre mog dolaska na Kosovo naveli su me da zaključim da su Albanci siromašni i ugroženi. Kad sam se bolje upoznala sa Kosovom razumela sam zašto su satelitske antene bile među najvažnijim stavkama u porodičnom budžetu. U pokrajini gde je toliko stanova po gradovima nezakonito oteto od pravih vlasnika novi stanari ne moraju da se brinu o otplatama stambenih kredita. Kao što sam doznala kasnije, stanovi pripadaju onima koji u njima žive a ne njihovim stvarnim vlasnicima. Sva imovina postala je predmetom otimačine.
Moji prvi dani na Kosovu su samo pojačali moje osećanje da živim u nadrealnom okruženju. Peć, grad u zapadnom delu pokrajine u kome se nalazila moja kancelarija, bio je pod kontrolom Italijana. Tih prvih dana u avgustu sa nevericom sam gledala te lepe, od sunčanja potamnele vojnike, sa šlemovima ukrašenim perjanicama, sa crnim naočarima i vrlo često velikim cigarama, kako se voze oklopnim vozilima. Osećala sam se kao na snimanju nekog filma. To prosto nije bilo stvarno. Moja kancelarija se nalazila preko puta parkirališta UNMIK policije, pored radio stanice. Desetine crveno-belih džipova – mi smo ih zvali ”koka-kola” kolima – stajale su tu iz dana u dan. Nikako nisam mogla da shvatim zašto tu stoje mesecima i nikako se ne pokreću. Taj period između avgusta 1999. i aprila 2000. bilo je doba dotada neviđenog etničkog čišćenja – a tu stoje nova novcijata policijska kola koja su stigla do parkirališta u Peći i dalje se nisu makla. Kao i mnogi drugi aspekti međunarodnog prisustva na Kosovu, i to je bila samo dimna zavesa, paravan.
U noći između 27. i 28. septembra oči su mi se otvorile i shvatila sam šta se dešava na Kosovu. Povukla sam se rano s namerom da malo čitam u krevetu dok su moje kolege otišle negde na picu – pica je bila sve što se tih dana moglo dobiti za jelo. Neću nikad zaboraviti kako je pucnjava počela, i kako nikako nije prestajala. Ležala sam u krevetu s pokrivačem preko glave prosto ne verujući da postoje napadi takvih razmera i siline, a oni su trajali sve do ranih jutarnjih časova.
Tu noć je OVK orgijala, divljala, besnela jureći kroz srpske delove grada i palila, pljačkala i ubijala uglavnom starije Srbe. Ta noć ubilačkog uništenja dogodila se na teritoriji gde je sukob bio zvanično završen gotovo četiri meseca ranije, na teritoriji gde su bili administratori i policija UN i vojne snage KFOR-a iz mnogih zapadnih zemalja čija je dužnost bila da održe bezbednost. Ujutro, kad sam oprezno krenula ulicom, prvo što sam ugledala bilo je nečije mrtvo telo u reci, licem okrenuto nadole. To nije bio jedini leš u gradu, iako se italijanski KFOR revnosno trudio da grad dovede u red. Naredni dan je, što svakako nije bilo slučajno, bio poslednji rok do koga je OVK morala da preda oružje.
Radila sam na jednom razvojnom projektu u Peći. Prvih šest meseci boravila sam isključivo u albanskim selima, jer je to bila oblast odgovornosti koju nam je poverio Visoki komesarijat UN za izbeglice. U Goraždevcu, poslednjem srpskom selu u okolini Peći koje je preživelo napade posle juna 1999, nismo radili. Čak su nam izričito rekli da ne prilazimo tom selu i, što je najvažnije, da kada kolima prolazimo pored njega nikada nijednog Srbina ne gledamo u oči. Rečeno nam je da su Srbi iz Goraždevca lopovi i ubice i da su svi naoružani i vrlo opasni. Često su nam govorili da su sve oteli od Albanaca: automobile, frižidere, televizore itd. Rekli su mi da ću, ako odem tamo, biti silovana, pretučena i potom ubijena.
Dok je većina međunarodnih radnika verovala u ove zastrašujuće priče, a tragično je što neki i danas veruju u njih, meni je bilo teško da poverujem da selo sa crkvom u svom centru, gde mnogi stariji ljude sede na trgu može zaista da bude mesto kakvim ga predstavljaju. Februara meseca 2000. godine posetila sam Goraždevac kao privatno lice, tj. bez zvanične dozvole moje organizacije. Vozila sam se na zadnjem sedištu jednog italijanskog oklopnog transportera. Vojnici su mi rekli da ostanem na zadnjem sedištu i pazim da me niko ne vidi. Ono što sam videla u selu bilo je potpuno suprotno od onog što nam je bilo rečeno. Žitelji su bili siromašni, veoma siromašni. Vrlo mali broj je imao televizor a nekoliko starijih žena bilo je u vrlo teškoj situaciji jer nisu imale nikakav smeštaj. Uprkos vrlo teškim okolnostima u kojima su živeli, svi su bili vrlo gostoljubivi. Tog prvog dana ugostili su me svinjetinom. Bio je to prvi put da jedem svinjetinu od kako sam napustila Irsku. Tu sam prvi put probala i kajmak, koji je zaista izvanredno ukusan.
Jedan od prvih projekata koji sam započela bio je stambeni projekat za žene bez smeštaja iz Goraždevca. Kad sam počela rad na tom projektu narednog meseca, marta 2000, suočila sam se sa neprijateljstvom svojih kolega i mesnih Albanaca. Pretili su mi, šikanirali su me i jednom su me tako gurnuli da sam pala niz stepenice koje vode iz naše kancelarije. Ali, ja sam ostala pri svome jer ni onda, kao ni sada, nisam videla ništa loše u mojoj želji da pomognem onima koji su siromašni, nesrećni i koji nikome nisu učinili nikakvo zlo. Međutim, ono što me je stvarno uplašilo bila je strašna mržnja prema tim nesrećnim ljudima, i sam izraz u očima onih kojima bih pomenula da idem u Goraždevac.
Jedan moj kolega, koji mi je nerado pomagao na projektu za obnovu kulturnog centra na trgu u selu, završio je rad na polovini krova a zatim je rekao da druga polovina ne može da se popravi. Kasnije je jedna druga nevladina organizacija popravila krov do kraja. Njihov inženjer mi je rekao da popravljanje krova sa inženjerske tačke gledišta nije predstavljalo nikakav problem. Sve je bilo završeno brzo. Sa ovakvom vrstom slepih predrasuda suočio se svako ko je pokušavao da pošteno radi svoj posao na Kosovu, naročito kada se radilo o projektima za Srbe. Glavna stavka na dnevnom redu bilo je izopštenje iz društva. Predrasude su bile tako nemilosrdne da su prelazile u mržnju, u fanatičnu zadrtost koja je prožimala ceo pristup stanju na Kosovu. Taj isti kolega koji je odbio da završi popravku krova vređao me je što sam išla u Goraždevac da radim preko vikenda. (Bilo mi je dozvoljeno da radim samo u svom slobodnom vremenu, što znači da sam morala da radim preko vikenda.) Unosio mi se u lice i urlao na mene što radim u Goraždevcu. Nikad nisam bila tako blizu da budem pretučena.
Kada su žitelji Goraždevca želeli da nakratko odu iz sela, za to su na raspolaganju imali samo jedan autobus koji je odlazio i vraćao se u pratnji KFOR-a. Putnicima je bilo dozvoljeno da ponesu sa sobom samo jednu torbu koja je nekoliko puta pregledavana. Sve je bilo tako udešeno kao da su vlasti namerno želele da na svaki način ponize Srbe. Pošto sam bila svedok i sama sam bila ponižena zato što se sa običnim ljudskim bićima postupalo na takav način. To je bio prvi put u mom životu da vidim ljude koji nemaju slobodu kretanja i nisam mogla da razumem zašto oni koji ih drže kao taoce, koji divljački pale, pljačkaju i ubijaju, ostaju nekažnjeni.
Mržnja prema Srbima bila je opipljiva, silovita i za mene šokantna. Niko se nije trudio da je prikrije: mržnja je bila otvorena i podsticana spolja. To je jedan od razloga zašto sam rešila da ostanem na Kosovu: da pokušam da učinim nešto da povratim poremećenu ravnotežu. Zaboravila sam na svoj plan da radim u Centralnoj Americi. Sasvim slučajno sam naišla na situaciju u savremenoj Evropi na pragu dvadeset prvog veka u kojoj se sistematski krše osnovna ljudska prava, gde je jedan deo stanovništva prekonoć postao niži i od građana drugog reda – i to sve na teritoriji koja je (bar u teoriji) bila pod zaštitom UN i NATO-a. Uporno se nametalo pitanje: kako je moglo da dođe do takvog kršenja osnovnih ljudskih prava u protektoratu Ujedinjenih nacija? Koga u stvari Ujedinjene nacije štite? Ko je izveden pred lice pravde za trajno kršenje ljudskih prava? Niko! A kada bi se našao neko da pomene ova kršenja i težak položaj Srba, njemu se pretilo i samo što ga nisu tukli.
Oktobra 2000. godine prešla sam u Prištinu na rad u jednoj . međunarodnoj humanitarnoj organizaciji. Kako je vreme prolazilo a ja sticala sve više iskustva zahvaljujući izlascima na teren – imala sam rđavu naviku da izlazim van striktno kontrolisanih granica svoje kancelarije – počela je da se ocrtava slika drugačija od one koju su nam predstavili. Goraždevac nije bio izuzetak. Širom Kosova Srbi i drugi nealbanci bili su izloženi sličnoj diskriminaciji. Bivalo mi je sve jasnije da je međunarodna pomoć na Kosovu od samog početka bila rezervisana za one koji su viđeni kao saveznici Zapada i koje su mediji proglasili za žrtve. Srbi i drugi nealbanci bili su krivci, i rad međunarodnih organizacija na Kosovu odvijao se u saglasnosti sa ovim smernicama.
Mnoge su mere preduzimane da bi se održao privid da su zakon, red, pravda i ljudska prava zaštićeni na Kosovu. Ali sve je to, bez izuzetka, bio deo dimne zavese. Naizgled – sve, u suštini – ništa. Sećam se kako sam se jednog dana ispred kancelarija UNMIK-a srela sa regionalnim administratorom za Kosovsku Mitrovicu. Rekao mi je da bi za Kosovo bilo bolje kad bi svi Srbi otišli. Pomislila sam da je neverovatno da iko to može da kaže, a pogotovu neko na takvom položaju.
Naše kolege Albanci su se trudili da sistematski, moglo bi se reći jednoglasno, predstave jednostranu sliku po kojoj su Srbi bili krivci, a Albanci žrtve. Da sam ja kao mnogi međunarodni radnici ostala učaurena u svojoj kancelariji i oslanjala se samo na mesne albanske izvore i informacije zapadnih medija, koje su retko bile nešto više od čiste propagande, i ja bih odslužila svoj rok na Kosovu, ubeđena da je kosovsko pitanje crno-bela slika i da je „humanitarna intervencija“ NATO-a bila ne samo opravdana, već i jedini način da se uspostave mir i pravda.
Kako je vreme prolazilo a ja ostala na Kosovu duže nego što sam ikada i pomišljala, videla sam sve više i više dokaza da je izvršena kampanja etničkog čišćenja. Kad bi Albanci ili stranci i pomenuli neki incident to je bilo u nameri da ga opravdaju, govoreći da je sasvim prirodno očekivati izvestan broj napada na Srbe. Uvek su poricali, odbijali da priznaju da se svuda oko nas sprovodi dobro organizovana, dalekosežna kampanja da se Kosovo očisti od svih preostalih nealbanskih zajednica, naročito u urbanim sredinama. Čak i posle koordiniranog i vrlo dobro organizovanog pogroma od 17. marta 2004. godine, koji je zahvatio celo Kosova, međunarodna zajednica je očuvala svoju fasadu normalnosti, poricanja i prećutne politike ustupaka. Čula sam kako neki pravdaju pogrom iz 2004. godine time što je albansko stanovništvo „frustrirano“ i da je budući frustrirano moralo da poruši hiljadu domova i crkava i raseli preko 4000 lica. Dan-danas u Obiliću, Gračanici, Ugljaru i Kosovom Polju Srbi iz drugih delova Kosova, raseljeni u martu 2004. godine, žive u kontejnerima koje su dobili od ruske vlade.
Ponekad su se puštale glasine da bi se odvratila pažnja od stvarnih krivaca ili da bi se Srbi još više okrivili. Te glasine su često bile apsurdne ali su se ipak širile i usput rasle. A širili su ih najviše predstavnici međunarodne zajednice koji su tek stigli na Kosovo. Snabdevanje strujom bilo je slabo, isključenja struje česta i to sve zbog toga, govorilo se, što Srbi ne plaćaju račune za struju. I nikome od onih koji su te glasine širili nije padalo napamet da čak i kada bi svi Srbi koji su ostali na Kosovu odbili da plate račune za struju, to ne bi mogao biti uzrok drastičnog nedostatka struje u pokrajini, s obzirom da su oktobra meseca 1999. godine Srbi predstavljali manje od 10 posto stanovništva. Svake noći koju sam provela u nekoj od srpskih enklava, odlazila sam na spavanje pri svetlosti sveće! Treba primetiti da pre juna 1999. isključenja struje na Kosovu gotovo da nisu ni postojala.
Prema drugoj priči koja je kolala svi predivni srednjevekovni manastiri i druge svetinje, kojima se Kosovo s pravom diči, pripadali su prvobitno Albancima dok ih Srbi nisu oteli. Čovek ne mora biti stručnjak za vizantijsku crkvenu arhitekturu da bi shvatio da su svetinje kao što su Dečani i Pećka patrijaršija očigledno pravoslavnog stila. Nije teško proveriti činjenicu da su ovi manastiri zadužbine srpskih kraljeva i njihov poklon srpskom narodu.
Tvrdnje da su manastiri prvobitno pripadale Albancima brzo su prestajale čim bih upitala: „Ako je tako, zašto se onda Albanci toliko trude da ih unište“? Na to pitanje nikada nisam dobila odgovor.
Nisam ostajala udobno i bezbedno ušuškana u svojoj kancelariji, u društvu drugih međunarodnih službenika, vojnika antisrpskog krstaškog rata. Obilazila sam nealbanska naselja, ne samo srpska već i romska, kao što je olovom zagađen kamp u Zvečanu za lica koja je OVK prognala iz južnog dela Kosovske Mitrovice 1999. godine.
Nasilje je bilo usmereno isključivo na civile: na muškarce, žene i decu bez obzira na uzrast i fizičko stanje. To je bio nemilosrdan rat, rat terora i zastrašivanja u cilju progona nealbanaca koje su u izvesnim slučajevima podsticali i potpomagali neki kontingenti KFOR-a.
Dok su mnoga srpska sela bila etnički očišćena, južno od Ibra Srbi i Romi bili su proterani iz svih gradova. Strahotni su podaci o stradanju u mestima kao što su Lipljan, Obilić, Kosovo Polje, Čaglavica, Vitina, Uroševac i druga. Godine 1999. Vitina je imala više od 3.500 srpskih žitelja. Godinu dana kasnije ostala je šaka jada šćućurena uz crkvu. U Uroševcu, pošto je oko 1.000 njih provelo čitavu jednu nedelju saterano u ograđen prostor u centru grada bez ikakvih higijenskih uslova, Srbi starije dobi utovareni su u autobuse i odvezeni do administrativnog prelaza u centralnu Srbiju. A za to vreme je OVK divljala paleći srpske kuće i ubijajući svakog za koga su mislili da je Srbin. Jedna službenica Visokog komesarijata za izbeglice otišla je da im donese lekove. Kad se vratila rekli su joj da su ih američki vojnici odvezli u njihove nove stanove, odnosno u kolektivne centre u Bujanovcu, u južnoj Srbiji, u kojima mnogi od njih i dalje žive. To su oni koji su imali sreće; oni koji su ostali bili su mučeni, obezglavljeni, silovani i ubijeni.
Uprkos neprekidnih nasrtaja, u Obiliću je do marta 2004. uspeo da ostane poneki Srbin i Rom. Oni su bili meta rulje koja je divljala i tu 17. marta te godine, u divljačkoj kampanji etničkog čišćenja širom celog Kosova, a naročito u centralnom delu pokrajine, u okolini Prištine. Međunarodna zajednica nije branila te obične građane. Za vreme napada u Obiliću, kada su mnoge srpske kuće bile spaljene, sve žene iz romskog naselja u Obiliću bile su skinute gole i tako sprovedene kroz rulju u kojoj su mnogi bili naoružani. U Obiliću se nalazio kontingent britanskog KFOR-a. Britanski vojnici su videli šta se dešava i nisu intervenisali. Možda im je tako bilo naređeno. Bilo kako bilo, njihova neaktivnost bila je istovetna sa neaktivnošću KFOR-a širom Kosova. Vojnici KFOR-a nisu ni pokušali da zaštite žrtve nasilja već su samo stajali po strani ne preduzimajući ništa. Drugi su pobegli u svoje baze.
Bilo je i izuzetaka. Za vreme pogroma od 17. marta 2004. godine, na sopstvenu inicijativu, vojnici irskog KFOR-a izišli su iz svoje baze u Lipljanu i spasli mnoge nealbanace u Obiliću.
Jedan primer stradanja nevinih naći ćemo u porodici Nikolić iz Uroševca koju s ponosom smatram svojim prijateljima. Ono što su oni doživeli je izvanredan primer nepopustljive odlučnosti, stamenosti i hrabrosti uprkos svega što im je užasna sudbina dodelila. Gospođa Danijela-Dani Nikolić, sada već zašla u osamdesete, rodila se u Sloveniji. Kad joj je bilo 18 godina došla je na Kosovo da poseti svog oca, oficira u Jugoslovenskoj vojsci sa službom u Uroševcu. Tu je upoznala svog budućeg muža. Venčali su se i ostali da žive u Uroševcu. Danijela ima dve ćerke: Santipu, koja je arhitekta, i Liljanu koja je inženjer. Nikolići su stara, ugledna porodica iz Uroševca koja je tokom godina mnogo učinila za razvoj tog grada. Godine 1999. Danijela je sa ćerkama još uvek živela u jednom delu velike porodične kuće – sve ostalo su već davno komunisti bili konfiskovali.
Ni njihove godine, ni njihova potpuna nemogućnost da bilo koga ugroze nije sprečila da postanu meta OVK. Mada su izbegle prvi napad na Srbe u Uroševcu, u junu i julu 1999. naoružani pripadnici OVK su redovno ulazili u njihovu kuću i iz nje iznosili šta su hteli. Sve tri su bile fizički napadane; svima su zubi polomljeni. Jedino je Santipa bila zdrava i u dobrom fizičkom stanju. Liljani su obe noge bile oduzete posle automobilskog udesa, a majka Danijela je slepa. Santipa je izlazila da nabavlja hranu, ali su je nekoliko puta napadali i prebijali. Neko vreme ih je štitio grčki KFOR koji je postavio stražu pred ulaznim vratima njihove kuće. Uprkos svega, ostale su u svojoj kući do pogroma 17. marta 2004. kada je rulja opkolila kuću.
Još postoji video traka snimljena za vreme tog napada. Na traci se vidi kako u jednom delu grada rulja od oko hiljadu ljudi opkoljava kuću u kojoj žive tri žene, dok u drugom delu grada pripadnici grčkog KFOR-a pokušavaju da odbrane crkvu od velike grupe napadača. Na kraju, američki KFOR je morao da spasava grčki KFOR neposredno pre nego što je crkva bila zapaljena a nekoliko grčkih vojnika zadobilo teške opekotine. Vojnici američkog KFOR-a uspeli su da dođu i do kuće Nikolića odakle su izneli gospođu Nikolić i njene dve ćerke dok ih je rulja Albanaca zasipala kamenjem i drugim projektilima. Liljana, čije su noge paralizovane, zadobila je udarac kamenicom u nogu, ali je tek kasnije shvatila da joj je noga slomljena. Kuća porodice Nikolić je uništena. Osim lične tragedije porodice koja je ostala bez doma, gubitak kuće značio je i gubitak njihove biblioteke sa 18.000 knjiga, velikog broja skupocenih muzičkih instrumenata i jedne Đotove slike Bogorodice neprocenjive vrednosti. S njima su u plamenu nestali i poslednji tragovi evropske civilizacije u Uroševcu.
Gospođa i gospođice Nikolić prenete su u bazu grčkog KFOR-a gde su zatekle i druge Srbe koji su preživeli završni napad na Uroševac. Nisu ih odveli u obližnju američku bazu Bondstil gde bi mogli da im ukažu lekarsku pomoć koja im je hitno bila potrebna. Kao što im je kasnije objasnio jedan vojnik američkog KFOR-a, nije bilo poželjno da Albanci zaposleni u bazi čuju da Amerikanci leče ranjene Srbe. Deset dana kasnije ipak su ih dovezli u Bondstil na lečenje, ali ne pre no što je jedna starija Srpkinja podlegla ranama.
Porodicu Nikolić su vratili u grčku bazu gde još uvek žive. Grci su ih odveli na kratko vreme u Grčku u nadi da će tamo ostati zauvek. Međutim, majka i ćerke Nikolić nisu nestale u Nacht und Nebel 3.
Njihova odluka da se vrate svojoj kući ostaje nepokolebiva, mada nijedna međunarodna organizacija – a kamoli albanske mesne vlasti – nije voljna da obnovi njihovu kuću i omogući im povratak. U međuvremenu, novoizgrađene kuće onemogućile su pristup srušenoj kući i njihova molba da im se dozvoli da posete šta je od nje ostalo je odbijena. U svakom slučaju do kuće bi se moglo doći jedino helikopterom. Fabriku pokojnog g. Nikolića je „privatizovala“ Kosovska poverenička agencija koju su osnovale Ujedinjene nacije. Porodicu Nikolić niko nije obavestio niti je od njih tražena dozvola za ovaj postupak. Jedan vojnik im je nedavno rekao da Albanci „zaslužuju“ da budu vlasnici fabrike jer ih ima toliko mnogo, a svi su vrlo siromašni i treba da se zaposle. Uprkos svega toga, porodica Nikolić uporno odbija da napusti svoj voljeni Uroševac.
Bilo kako bilo, ostaje sumorna činjenica da nema bezbednog povratka za Srbe ni u Uroševac, niti u bilo koji urbani centar na Kosovu. Imovinska prava raseljenih lica ne postoje. Niko, ni međunarodna zajednica ni mesne vlasti, nije spreman da se založi za ljudska prava. Pitajte stare srpske izbeglice sa Kosova smeštene u kolektivnom centru u Kovinu, nekih 80 km od Beograda. Kad dođe vreme ručku, polako i teško se dovuku do kantine da prime svoj dnevni obrok u malim plastičnim posudama. Na njihovim tužnim licima čitate tragove dugogodišnjeg utamničenja u kolektivnim centrima, daleko od svojih domova, lišeni svega što su ikad imali, pa i svake nade.
Pre dolaska na Kosovo, mada nisam bila sasvim naivna, verovala sam u sistem međunarodnog prava i u organizacije čiji je mandat da poštuju i štite pravdu i ljudska prava. Boravak na Kosovu otvorio mi je oči i shvatila sam da se stvarnost sastoji od paklenih mahinacija međunarodnog sistema. Kada sam februara 2005. godine u Prištini upoznala visokog službenika Kancelarije UN za povratak on mi je bez ikakvog ustezanja rekao da Srbima nikada neće biti dozvoljeno da se vrate na Kosovo. Rekao je da nema stvarne namere da im se omogući povratak i da su uspostavljeni mehanizmi za njihov povratak samo dimna zavesa.
Sećam se i jednog britanskog diplomate u Beogradu koji mi je sa vidnim osećanjem lične moralne superiornosti rekao da su „Srbi na pogrešnoj strani istorije“. Moj odgovor je bio da mora da je divno pripadati zemlji koja je uvek na pravoj strani istorije. Potpuno nesvestan moje ironije odgovorio je: „Da, divno je“.
Zemlja pokrivena suncokretima u cvetu koju sam videla prvog dana po dolasku, u avgustu 1999. godine, sada je betonska džungla novoizgrađenih skladišta i drugih zdanja, od kojih su mnoga podignuta nezakonito. Druga su izgrađena na zemljištu koje su Srbi prodali ispod cene da bi mogli da odu sa Kosova, jer nisu više mogli da žive u kolektivnim centrima. Dobar deo srpskog zemljišta koje se nalazi dalje od glavnih puteva Srbi nisu ni prodali, ali su ih Albanci prisvojili i koriste je nezakonito.
Nema sumnje da se na Kosovu vrši istrebljenje Srba. Nema sumnje da se na Kosovu zatire srpstvo, srpska istorija, srpska kultura. OVK je uništila veliki broj srpskih svetinja. Uništeno je 150 crkava i manastira od kojih su neki sagrađeni u srednjem veku. Srpska groblja su oskrnavljena i pretvorena u deponije, kosti njihovih predaka su oskrnavljene, srpska sela opljačkana i njihova imena promenjena. Srpska omladina je primorana da beži sa Kosova.
Moj otac je video sud vrana. I ja sam ga videla. Vrane-ubice koje sam gledala kako kidišu na bespomoćnu žrtvu neprijatelji su istine, i pravde, i ljudskih prava na Kosovu. Ona usamljena vrana u sredini sudnice to je srpski narod na Kosovu. Njemu se sudi bez vidljivih razloga; njegova krivica je ustanovljena pre nego što je suđenje počelo; on je osuđen na smrt i nad njim se nemilosrdno izvršava smrtna kazna. Događanja na Kosovu podsećaju nas na roman Vilijama Goldinga Gospodar muva u kome rulja ubija Pigija bez razloga, samo zato što je drukčiji od ostalih i što je bilo potrebno naći žrtvenog jarca.
Nisam u stanju da zatvorim oči pred ubilačkom svirepošću rulje. Nisam u stanju da zatvorim oči pred beskičmenjaštvom i licemerjem onih koji podržavaju rulju i prave joj ustupke ne bi li održali sopstveni „kredibilitet“. Odbijam da zatvorim oči pred svirepošću onih koji su sami sebi dali mandat da štite zakon i rešavaju sukobe na Balkanu a umesto toga seju seme budućeg rata.
________________________
1. Meri Volš je Irkinja, stručnjak za međunarodni razvoj sa deset godina radnog iskustva na Balkanu.
2. U originalu, murder of crows, bukvalno ”ubistvo” vrana, na čemu autorka insistira navodeći da je reč murder sinonim za jato kada je reč o vranama. (Prim. prev.)
3. Na dan 7. decembra 1941, Hitler je izdao dekret poznat pod nazivom Nacht und Nebel prema kome „noć i magla“ treba da progutaju sva sumnjiva i nepoželjna lica. (Prim. prev.)
