КАД СИ ОТИШЛА
Кад си отишла од мене небо је плакало
птицама које су у тишини нестајале са хоризонта.
Само је остала плава река успомена
која је корачала ћутке крај мене
и топлина руку твога загрљаја.
Остао сам сам верујући да ми се то не може десити, у ствари, веровао сам у тебе,
у нека осећања која само понекад извиру из срца, и то баш онда када су најпотребнија,
кад потиру све што није добро и лепо,
кад човек лако уз њих заборавља
и креће сигуран у љубав некоме коме је јако потребан.
Често се будим, а око мене све је празно,
тишина и тама плешу уз ритам мојих јецаја.
Волео сам де те гледам док спаваш,
док чуваш нашу љубав затворених очију
за још једно срећно сутра.
Уз тебе, она су свитала лако.
И сунце је покушавало да пре мене дође на твоју трепавицу.
Узалуд. Умео сам бесконачно до твог осмеха
да ходам на прстима само да те не пробудим.
Волео сам те једнако и кад сам ћутао,
кад си сумњала да мислим на неку другу
и кад сам ти говорио да без тебе не могу бити срећан.Лепша си ми била од анђела
за које сам чуо да постоје
и веровао да су они само твоје копије на небу.
А сад се бојим времена које не уме да застане
и које не разуме молитве моје.
Осећам, доћи ће кад најмање будем желео
и узети ми тренутке кад бих
теби кренуо поново
и можда другачије
градио мост до твог срца.
А овако, само ме сећања не остављају
и плава река што у даљини траје
и подсећа на тебе
јер нестаје испод неба без птица
у времену које узалуд покушава
да ме отргне од тебе.
Аутор песник: Љубенко Звиздић
ОСТАЋЕ
СПУСТИЛО СЕ НЕБО СА НЕБЕСКОГ СВОДА,
НА ПЛАНИНСКИ МАСИВ,
ДИВНОГ ЉУДСКОГ РОДА.
МИЛУЈУЋИ ТАКО И ШУМЕ И СТЕНЕ,
УЗ ВИДОКРУГ ОКА МУШКАРЦА ИЛ ЖЕНЕ.
ТА ДАЉИНА САКУПЉА
СВЕ НИЈАНСЕ БОЈА,
НАЈЛЕПША ЈЕ И ДАЉЕ ОТАЏБИНА МОЈА.
СА ВИСИНЕ СУНЦА, ШАЉЕ СВОЈЕ ЗРАКЕ,
ДА ЛЕПОТA ОБАСЈА, ПОЉА И СОКАКЕ.
БИСЕР ВОДУ ИЗВОРА, ПОТОКА ПЛАНИНА,
ДО ЈЕЗЕРА, РЕКА, ПРЕЛЕПИХ НИЗИНА.
ТУ НАЈЛЕПШУ ЗЕМЉУ
ОД ДИВНИХ ПРЕДАКА,
ГДЕ И МЕНЕ РОДИ ДАВНО МОЈА МАЈКА.
ЈОШ НА СТРАЖИ СТОЈЕ
ГРОБНИЦЕ ЈУНАКА,
ОТАЏБИНОМ ЦЕЛОМ ОД ДАВНИХ ПРЕДАКА.
ТЕ ГРОБНИЦЕ ЧВРСТЕ, К’О КАМЕНЕ СТЕНЕ,
ГДЕ ГОДИНЕ СВАКЕ СВЕЖЕ ЦВЕЋЕ ВЕНЕ.
ОСТАЋЕ У НАМА УВЕК ПРИЧА НОВА,
СЕЋАЊЕ НА ПРЕTКЕ ИСТИНИТИХ СНОВА.
ТО ЋЕ БИТИ ЉУБАВ У СРЦИМА ЈАКА,
ОТАЏБИНЕ ЈЕДИНЕ, ДО НАШИХ ПРЕДАКА.
Аутор песникиња: Светлана Војводић
АНЂЕЛЕ
ТИ ДОЂЕ НА СВЕТ, ГОЛОТОМ СВОЈОМ,
У КРУГУ РАДОСТИ, ЖЕЉЕ И СНОМ.
ТВОЈ ПОЗДРАВ РАЂАЊЕМ ОБЕЛЕЖИ ГЛАС ЈАУКА,
СУЗА РАДОСТИ, ПАТЊЕ И МУКА.
АНЂЕЛЕ МАЛЕНИ, ЛЕПОТО СРЕЋЕ,
СВЕТОМ НАС ПРАТЕ БЕДЕ И НЕСРЕЋЕ.
НЕВИНО БИЋЕ ЖИВОТНОГ РОДА,
ТУЋЕ НЕПРАВДА ИСПОД ПЛАВОГА СВОДА.
ДЕЛИЋЕШ С НАМА СРЕЋУ И ПАТЊЕ, АНЂЕЛЕ МАЛИ,
ЖИВОТ ЈЕ ТАКАВ, ДА УВЕК НЕКОМЕ ПОНЕШТО ФАЛИ.
КАКАВ УТЈЕЦАЈ ИМАМО НА ЗДРАВЉЕ И СРЕЋУ,
КАКАВ УТЈЕЦАЈ ИМАМО НА ПРАВДУ И ЉУБАВ ВЕЋУ?
ВЕРУЈ НАМ АНЂЕЛЕ, МАЛО ЈЕ ДОБРОТЕ У СРЦИМА СВЕТА,
А НАШЕ ЖЕЉЕ ОД СРЦА ЈЕСУ, БУДИ НАМ СРЕЋАН, ЛЕТА И ЛЕТА.
АНЂЕЛЕ НЕЈАЧКИ, НЕКА ТЕ ХРАНЕ, НЕКА ТЕ ПАЗЕ, А ВЕЛИКОДУШНИ БОГ, НЕКА ТЕ УСМЕРИ ПОШТЕЊЕМ СТАЗЕ.
Аутор песник: Бојан Шикора
