Невена Милосављевић, рођена је 1990. године. Већи део свог живота провела је у Лешку на Космету, последњих година живи у Звечану, такође на Космету. Мајка је два сина Бошка и Аврама, који су јој уз супруга Петра највећа подршка. Дипломирала је српску књижевност и језик на Филозофском факултету у Косовској Митровици. Радила је у основној школи као наставник српског језика, сада ради као новинар на ТВ Данкос +, где има своју ауторску емисију. Сарадник је издавачке куће ,,АСоглас“ из Зворника, сарадник и часописа ,,Суштина поетике“, члан хуманитарне организације ,,Српска нит“ из Подгорице и члан књижевно-уметничког друштва ,,Митрикс“. Администратор је неколико патриотских страница. Као лектор, рецензент и уредник сарађивала је на преко 60 књига, а добитник је и 23 међународне награде за поезију. Пише поезију, прозу, хаику поезију, афоризме, критичке осврте и приказе. Као лектор помаже уређењу текстова на сајту ,,Злочини над Србима“. Више пута се нашла у улози водитеља културних манифестација и књижевних вечери. Пише од своје девете године. Аутор је збирке песама ,,Источник“, која је проглашена Књигом године издавачке куће ,,АСоглас“.
Приводи крају мастер студије српске књижевности.
Смртовање
Украсти секунд од времена за живот,
тренутак кад сунце оде на губилиште
и положи на стену зрак…
Тад смрт дође на конак,
да одболује његове ране.
У тим смртима, не умем да кријем,
шта сањам и какве ме слике буде,
која ми сећања савешћу суде,
какве се молитве низ усне слежу,
шапатом брује, јецају.
Умирим срце да чујем зебњу, како
односи моћ. Не могу спасти свет.
Не могу спасти ни себе.
Очајем догоревам, у турбном сазнању
‒ колико кратко траје овај лет.
Ево ме, смрти
(Владици Атанасију)
Ево ме, смрти, животе вечни!
Сада о себи, јашта, све знам,
а у мени још гори жизни плам;
Ходим, ходим, уз лестве, горе,
ал’ вуку ме лавре, ветар и море…
Коме хитам, а кога остављам,
чији ме то озго сазива глед?
– Ходи, чедо, на те је сад ред!
У тај ма’, ко зденац из чемпреса
раскрилише се врата свих Небеса,
на њим’ стоји Отац, подно славолука
и Његова пружена бесамртна рука.
Ходим, ходим, да се опет родим!
Сновиђење под Маслинском гором
Уснио сам јагањце под гором Маслинском,
кротке, у љубави, као духовно братство,
и дурмиторске пашњаке хајдучких трава,
зеленике и бистрике расутих бунара.
Усних и вукове у Јудиним одеждама,
острвљени проповедаше ислеђења.
Јасно, ко на длану, гледао сам
‒ како од истог корена изданке разбраћују.
Дели се и семе на врсте од исте земље,
не по плоду, него по узгоју,
трују се маховине с наших земљаника,
отпадник је човек и с неба и с мора,
зар нисмо храстови листопадних гора
ил’ су можда ариши свикли међу нама?
С киме да попричам испод овог брда,
кад под њиме нема видиковца?
Слепилом се боље расветљавају
тескобне јаве и уломци сна.
Сновидим, а срце поскакује као Васански бикови,
над вечерњом звездом сија ореол.
Брат, до брата, стадо јагањаца у Христу,
ноћас, под Острогом парусију смело чека,
и душама својим као фењерима светле,
стојећи на бранику вековних светиња.
Под обронцима Неба
Сапет сам, тај усуд ми ломи једра,
на гори Небо и свака нада је ведра.
Срце ми је Кадеш. Не заслужих ову гору!
Господе, што не умрех на Хору?
Зар сунце дајеш Мртвоме мору,
где ни за шкољке живота нема?
У свитање, под стенама Сириона,
уснуо сам стада, чуо сам им звона,
поскакивали су сновиђени јагањци.
Сапет, а молим: још земаљских дана!
Да поново видим кедрове Либана,
јер земља је, Господе, огледало Неба!
Круг
Рекли су:
Не враћај се ономе од чега те је Бог ослободио.
А ја пригрлим свој бол и ране,
као хармонијски вал лукобране,
и зимујем.
Зимујем, бесмислено дуго,
док календар надгорева над пећницом,
гужвам речи у снове, пуна су ми уста снова.
А срце окова.
И кад помислим да свет нема смисла,
да ватрена кугла из Откровења прети,
тад смисао до немогућег узлети.
И битише. И иска.
Тумачим кишу и тротоаре
и све излишно, клише репертоаре,
што ми са намером неко потура.
А ја изнова загризем.
