Слађана Микулић Славић – ПЕЋ
*********
Опет си ми дошла голубице бела.
Опет машеш крилима и говориш како си ту…
Гугучеш и зовеш своје
да и они виде и да изброје сваку сузу
која ми низ лице клизне
,како би је понели тамо негде у велики океан
који се зове:
Неосећајност, некултура..
Велики и дубоки… и баш му је име “ИСПЛАКАНИ ОКЕАН”.
-Велиш ниси једина много је таквих суза због:
“Прекинутих загрљаја,недосањаних снова,
недољубивих пољубаца,
издаја и рана од вољених,
због љубави у нељубав,
звог људи у нељуде због кривих путева,
И плач дође док чекаш неког ко неће доћи
све боли мајки и још много много …
Носиш сузе и олакшаваш нам
Знам и ти се од њих понекад опијеш
и осетиш сву горчину људске хладноће
и Боли те – то знам…
Ал не даш се птицо бела,
опет шириш крила
Лепршаш у круг
Мој анђеле бели
Јер све је
АЛФА И ОМЕГА
Све има
ПОЧЕТАК И КРАЈ
И
СВЕ ЈЕ У СВЕМУ
У
ОКУ СЈАЈ
Сјаји опет још једна суза
Нека је,не враћај се моја светла голубице
Нек опет падне ту крај узглавља још једна тешка
ту на месту гдје треба бити…
Хајд’ птицо бела,долети ми опет
јер све док си ту и ја сам жива….
